Od svega po malo

Stvarnosti nepoimanja istine od skrivanja u mraku. Koliko puta cu da te trazim i da ti odlazim lagano, dok peremo oziljke onih prethodnih dana? Jel idemo u igru plastelina ili cemo uzeti otopljeni secer, da nam bude sladje? Lagano se opirem svetlosti suncevih zraka i palim jos jednu svecu istine. Necu da te trazim, ne volim to da radim. To me umara. Kada zelis da das, onda ces svakako vise i dobiti. NE umem da se igram neistine, sa tobom. Volim sve iskrene tajne koje nas spajaju. Volim da se pretvorim u nepotpuni osecaj da nekad nisam tu, jer ne umem da se pretvaram.Zelim da idemo lagano do izvora srece, gde se necemo ubijati recima, vec cemo skupljati kamencice ljubavi.Zelim da izadjemo iz pecine udobnosti i putujemo po svetu. Zelim da odes daleko, od mene, od nje i njega od svih, ali sa sobom, i onda zelim da me nadjes. A ja cu se skrivati po putanjama dalekih istina, i zelim da se oboje tako sakrijemo daleko, da ides, da idem, da odemo. I onda, mozda jednom tamo, negde, da se nadjemo, opet.

Koliko cu puta reci sebi

da to ne treba da radim.

Volim kada ti skliznem lagano,

tako nekad.

Osetiti staklene perlice

u stomaku

sa azurno plavom bojom.

Olovka od  plastelina,

nas razdvaja,

lagamo bez nas.

 Od nas,

ka nama

prema sebi

i tebi. 

Odande i odavde,

tamo negde da odemo

da se ne bismo trazili.

Jedna mirisljava sveca

i nesto slatko, da imamo.

Lagani koraci u mraku,

ma teraju daleko.

idem sama,

ali dozvolicu ti,

da me nadjes. 

Moras da odtrasetes. Koliko godina ti imas? A eto, ja sam odrasla tek toliko da mogu da pusim cigarete i popijem po koje pivo. Sve ostalo, nije se promenilo. Ali ti moras da odrastes. I da li mi svi ikada zaista odrastemo. Ili smo u stvari vec bili odrasli, i onakvi kakvi treba da budemo kada smo bili deca. Moras da odrastes. Ej, ali sta ce reci ljudi? Gubis ugled. Sta je uopste ugled, kada si dete ti ni ne znas sta je to. Ugled su izmislili odrasli ljudi,a dostojanstvo je za decu. Za coveka. Za sve nas. Dostojanstvo, ne ugled. I da li je odrastanje u stvari stvaranje ugleda. Ili je odrastanje samo stvaranje odgovornosti prema sebi i drugima.Odgovornost pre svega. To te cini jakim, ne i odraslim. Jer, zar nismo bili kao deca odgovorni prema svojoj samoci, i prema svojim potrebama. Zar nismo bili svesni delovanja ljubavi, one prave, na pravi nacin. Kao deca, voleli smo, preboleli i opet voleli. A sad, kada smo veliki, sve se nesto plasimo. Strah od ostavljanja, strah od povredjivanja, strah od izgubljenje ljubavi, strah da necemo imati dovoljno ljubavi. Kao deca mi uvek mislimo da dobijamo bas onoliko koliko smo zasluzili. Tako mislimo. I tako obicno i biva. U zivotu uvek dobijes sve ono sto ti je potrebno, bas tada u tom trenutku. Uvek, nema izuzetka. Nekad mi to ne mozemo da razumemo. Pa kazemo:,,Zasto ja?" ili ,,Zasto bas meni ovo da se desi? "Ali bas ti, bas sada dozivljavas sve ono sto ti je potrebno da budes jedno odraslo dete. Bas ti si ono bice koje se rodilo. I takav kakav si rodjen, e od toga nikad ne smes da pobegnes. To si ti. Tada si nesebican, tada bi da dajes. Naravno i da dobijas. Ali sve ono nauceno, sve iz porodice iz drustva i sistemma te unisti. Ono kakav si kad si beba, kad si dete od 5 godina, to si ti. Covek nikada ne moze da pobegne od svoje sustine, i kada je udaljen od toga, on je onda nesrecan. Herman Hese je rekao:,, Jedina covekova duznost u zivotu je da bude srecan". . Pa da, vrlo je jednostavno. Ne pobeci od svoje sustine i svoga bica. E tada ces biti srecan.