Ljubav dva umetnika

Published on 10:52, 04/11,2018

Upoznao sam je slucajno, kada je bila sasvim daleka i nedostizna, a opet tako tu. Nekako sam zavoleoono sto je ona, ali nisam umeo da objasnim koliko je ona suptilan deo ovog sveta, pa sam je pustio da se snadje sama. Zeleo sam ja da budem tu za nju, samo, eto ona nije umela to da prihvati. Eto, ne znam kako i zasto je ona zelela da ide sama. 

Rekla sam mu da se plasim, da sam volela i da ne umem brzo. Rekla sam mu da ga volim, a onda pokazala kako je sve laz. Nisam umela da razumem umetnika. A i sama sam umetnik. Ma ko uopste i moze da razume umetnika, ili naucnika. 

Mislio sam da je ona bice, divno bice, koje ce me voleti i davati mi sve, kao sto se vidi u njenim ocima. Ne znam zasto ona bezi od svoje sustine, zasto odlazi u svoje dimenzije. 

Pokusala sam da ga pustim u svoj svet, svoj mikro-svet, ali nije znao kako da me pronadje. Nisam umela da se izrazim. Sve sto kazem, bude pogresno. Naglo reagujem i burno, pa tako nekad kazem i sto ne mislim. Zelim ga. Volim... Da li?

Nisam zeleo da je povredim, nije ni ona mene. Samo, eto, nismo umeli da se snadjemo sami sa sobom, a tek nikako zajedno. Zeleo sam, i zeleo, i ona je, ali niko nije bio jak da nastavi da pretvara probleme u resenja. 

Pravi genije. Ko je pravi genije? Da li umetnik i naucnik moraju da se daju drugima vise nego sebi. Ili da rade za dobrobit covecanstva, a ne mikro-sveta. Ne znam. Zelim da ga volim. Zelim da budem voljena. ali ne umem da uzivam u sreci, jer navikla sam da budem nezan cvet, a ne zena od koje se ocekuje. 

Video sam da je osetljiva, ali, ona. Ona se plasi. Ona iz straha nece da voli, da daje. Ne zelim da je vidim takvu... Bas takvu, slabu, jer nije ona nesposobna. Ne zelim da je vidim jaku, bas takvu, jaku. Jer ipak, voleo bih da se osloni na mene i da joj pomognem. Stalo mi je. 

Ne znam, mozda ga volim. Ne znam. Mozda i on mene voli. Ali eto, nismo se razumeli. Onda kada covek izgovori neke lazi koje ni ne misli i povredi drugoga, treba samo da cuti i dokaze da mu je stalo, vremenom. Ne znam. Kako da mu se dam cela kad je on umetnik, kad sam ja umetnik. 

Znam da je ona genije.

Znam da je on genije.

Oni su bili umetnici, shvaceni, neshvaceni. Ludi, a opet normalni. Zeljeni toliko da ih je to nerviralo. Zeljeni od strane onih koji su zeleli da im ukradu nesto od njih. Imali su harizmu, i on i ona, ali eto, jednostavno umetnik nije mogao da voli umetnika. Umetnik i naucnik... Ili, umetnik i bilo ko drugi. To moze. Ali umetnik i umetnik, ne. Jer svaki genije drugima je sebican. A i svaki genije, neshvacen je. Sustina njihova je da se nadju zajedno, i da ih nadju drugi ljudi, i vide kao one dobre, prave ljude, kao onu decu koja vole i daju sve... to su umetnici, oni pravi. I on i ona bili su to. Ali niko od njih nije zeleo da prizna da to dete koje je u njihovom srcu mora da bude sacuvano, Oboje su zeleli da ga daju jedan drugom. A onda... Ona je iskoristila njegovo dete i on njeno. Jednako su povredili jedno drugome umetnost. Nije on postovao dovoljno njenu umetnost, nije ni ona njegovu. Cudni su malo ti umetnici. Oni vole kad im se dive. I on i ona, ponasali su se kao zvezde, a nisu stvorili nista. Genijalci su oni, oboje, samo eto nisu umeli da se izbore na vreme za nesto svoje. U stvari, nisu imali srece. On je davao sebe i previse, i ona je. I onda, sada, kada su se pronasli, nisu imali snage da svoje srce umetnika daju ovom drugom, jer je bice vec bilo ostavljeno nekada davno, i njegovo i njeno. 

Odlazim, nije ona vredna. Ni jedna nije. Samo gitara i ja idemo u svet, kao nekad.

Odlazim, daleko od njega jer mene ceka svet da mi pruzi istinu koja ce od mene stvoriti zaista umetnika.

Voleli su se oni, samo eto, bili su neshvatljivi jedan drugome. Bili su i sebicni, i on, i ona. Ali ni jedan od njih nije zeleo to da prizna. On je voleo gitaru, ona klavir. I svako je na svoj nacin pokazivao ljubav prema svom instrumentu. Prema svom najboljem prijatelju. I stvarno je tako. instrument ih nikad nije izneverio... Eto, oni su slicni, a opet razliciti. Voleli su se, ali ih je umetnost udaljila. Onako kako ih je umetnost spojila, tako ih sada i razdvaja. Cudno je to. Pocnes od umetnika i ostanes umetnik. Samo to. Ali ima jedno. Postovali su jedno drugo kao bice koje stvara i koje treba da leti i imali velike snove. Bili su deca, odrasla deca. I to, a malo i umetnosti ih je udaljilo jedno od drugog. Eh, kakav je ovo svet. Trebalo je da budu u dvorcu sa gitarom i klavirom, sa olovkom i papirom, sa bojama za slikanje sa osmehom i punim srcem, a ne da se bave trivijalnim stvarima. Eto, voleli su se, ali ih je nepostovanje njihove umetnosti odvojilo. 


Vozovi brzo idu

Published on 11:46, 04/06,2018

Okupirli smo se umetnoscu i sviramo glinom u parku neke neispricane price. Da li je pogled dovoljan da nam da odgovor da li je ne ili da? Oguglati na visinu glasa a staviti slatke sapate da nas skrivaju.Delici sekunde su potebni da se razdvojimo na daleke puteve, jer zelimo.Maska vozova koji idu nas otkriva lagano, dok ne presavijemo papir i ne napisemo olovkom: ja volim. Ne umem da se saplicem u mraku ni sama, pa ni s tobom. Daleko od dalekih svetova u dalekim putanjama neistine mojih cutanja..i lagano ti klizim. Ma kako je moguce da volim da sam sama;. Dalekim nekim stvarima i dalekim tonovima srece te oblikujem u snovima, l volim kad sam sama. vozovi bzo idu, a ja sam slusala bluz. Eto, bili smo daleki jedan od drugog, a opet tako blizu, tu negde, bas na pocetku. Eto. vozovi brzoidu a ti si svirao dzez. 


Krijem te

Published on 08:51, 03/26,2018

Krijem te u recima dalekim
Stavljam te na klice srece
Dok pretvaram glinu u delo
Ostavljam perlice nesrece
Negde daleko da pobegnu
Dozvoljavam ti da me uzmes
Onda kada je zelja jaka
I rekla sam ti, volim te
Ali to nije mala rec
I ti to znas
I zato me trazis 
U stanicama samoce
Ali volis kad si sam
I kad si sam, ti znas
To mi se i dopada kod tebe


Krijem te od izgubljenih reci
Ne volim da se igram neistine
Jer je laz sve sto nas razdvaja


Kriem te od drugih ljudi
Od onih koji bi da te ogole
Jer ljudi su zli i ne dam na tebe

Cuvam te u samoci svoje duse
Dok spiram otrov sa tela
Da bi tebi postala cista emocija

Krijem te od drugih ljudi
I od laznih osmeha
Krijem te tako dugo
Da te ne bi odneli
Oni tamo, ljudi lazi

Krijem te od demona
Cuvam te od neistine
Koliko mogu
A zelim puno toga da ti dam
Da ti dam sve one perelice srece
I sve one istine koje te cuvaju

Krijem te od drugih ljudi
Krijem te od lazi
Krijem te od samoce
Krijem te od bola
I ne dam nikome da te ogoli.


Zelim da odemo

Published on 09:46, 03/22,2018

Stvarnosti nepoimanja istine od skrivanja u mraku. Koliko puta cu da te trazim i da ti odlazim lagano, dok peremo oziljke onih prethodnih dana? Jel idemo u igru plastelina ili cemo uzeti otopljeni secer, da nam bude sladje? Lagano se opirem svetlosti suncevih zraka i palim jos jednu svecu istine. Necu da te trazim, ne volim to da radim. To me umara. Kada zelis da das, onda ces svakako vise i dobiti. NE umem da se igram neistine, sa tobom. Volim sve iskrene tajne koje nas spajaju. Volim da se pretvorim u nepotpuni osecaj da nekad nisam tu, jer ne umem da se pretvaram.Zelim da idemo lagano do izvora srece, gde se necemo ubijati recima, vec cemo skupljati kamencice ljubavi.Zelim da izadjemo iz pecine udobnosti i putujemo po svetu. Zelim da odes daleko, od mene, od nje i njega od svih, ali sa sobom, i onda zelim da me nadjes. A ja cu se skrivati po putanjama dalekih istina, i zelim da se oboje tako sakrijemo daleko, da ides, da idem, da odemo. I onda, mozda jednom tamo, negde, da se nadjemo, opet.


Dozvolicu ti da me nadjes

Published on 07:38, 03/12,2018

Koliko cu puta reci sebi

da to ne treba da radim.

Volim kada ti skliznem lagano,

tako nekad.

Osetiti staklene perlice

u stomaku

sa azurno plavom bojom.

Olovka od  plastelina,

nas razdvaja,

lagamo bez nas.

 Od nas,

ka nama

prema sebi

i tebi. 

Odande i odavde,

tamo negde da odemo

da se ne bismo trazili.

Jedna mirisljava sveca

i nesto slatko, da imamo.

Lagani koraci u mraku,

ma teraju daleko.

idem sama,

ali dozvolicu ti,

da me nadjes. 

 


Voleo si me

Published on 08:25, 03/08,2018

O tebi vise necu govoriti ljudima. Necu te nikada vise spomenuti. Cuvacu te samo za sebe, kao navecu tajnu. Kao tajnu mog detinjstva i moje mladosti. Sekli smo jedno drugo. Ja tebe recima, ti mene ponasanjem, Sekli smo emocije jedno drugom i previse. Ne mogu sada da odem. Doslo je vreme da se suocim sa tobom, Slusam pesmu "Vo bestraga", Igor Dzambazov, a onda cu "Island blues", Koop koop. Ne znam, mozda smo samo bili previse mladi za ono na sta smo bili spremni. A mozda me nisi ni voleo. Mozda si samo voleo to sto te volim. I to ti je bilo lepo, tako, neko takav kao ja da te voli. Bezao si od drugih devojaka. A ja sam te imala, iako te nikad nisam imala. Tek sada vidim neke stvari koje mi nisu bile jasne. Sa tobom nisam ni morala da govorim. Mozda je tako u ljubavi. Rekao si mi jednom: "Da manje pricas, ozenio bih te." I nisi voleo mene pogubjenu i izgubljenu onu mene koja gubi sebe. Voleo si mene, onu mene koja je jaka, iako nije jaka. Neznu i slatku, onu koja ume da slusa i da voli, koja nije naporna, koja je cutljiva i svesna svoje vrednosti. Onu cistu, pravu mene. Voleo si. E, kada bismo samo mogli da prevazidjemo sve prepreke ti i ja.


Biti srecan

Published on 08:13, 03/07,2018

Moras da odtrasetes. Koliko godina ti imas? A eto, ja sam odrasla tek toliko da mogu da pusim cigarete i popijem po koje pivo. Sve ostalo, nije se promenilo. Ali ti moras da odrastes. I da li mi svi ikada zaista odrastemo. Ili smo u stvari vec bili odrasli, i onakvi kakvi treba da budemo kada smo bili deca. Moras da odrastes. Ej, ali sta ce reci ljudi? Gubis ugled. Sta je uopste ugled, kada si dete ti ni ne znas sta je to. Ugled su izmislili odrasli ljudi,a dostojanstvo je za decu. Za coveka. Za sve nas. Dostojanstvo, ne ugled. I da li je odrastanje u stvari stvaranje ugleda. Ili je odrastanje samo stvaranje odgovornosti prema sebi i drugima.Odgovornost pre svega. To te cini jakim, ne i odraslim. Jer, zar nismo bili kao deca odgovorni prema svojoj samoci, i prema svojim potrebama. Zar nismo bili svesni delovanja ljubavi, one prave, na pravi nacin. Kao deca, voleli smo, preboleli i opet voleli. A sad, kada smo veliki, sve se nesto plasimo. Strah od ostavljanja, strah od povredjivanja, strah od izgubljenje ljubavi, strah da necemo imati dovoljno ljubavi. Kao deca mi uvek mislimo da dobijamo bas onoliko koliko smo zasluzili. Tako mislimo. I tako obicno i biva. U zivotu uvek dobijes sve ono sto ti je potrebno, bas tada u tom trenutku. Uvek, nema izuzetka. Nekad mi to ne mozemo da razumemo. Pa kazemo:,,Zasto ja?" ili ,,Zasto bas meni ovo da se desi? "Ali bas ti, bas sada dozivljavas sve ono sto ti je potrebno da budes jedno odraslo dete. Bas ti si ono bice koje se rodilo. I takav kakav si rodjen, e od toga nikad ne smes da pobegnes. To si ti. Tada si nesebican, tada bi da dajes. Naravno i da dobijas. Ali sve ono nauceno, sve iz porodice iz drustva i sistemma te unisti. Ono kakav si kad si beba, kad si dete od 5 godina, to si ti. Covek nikada ne moze da pobegne od svoje sustine, i kada je udaljen od toga, on je onda nesrecan. Herman Hese je rekao:,, Jedina covekova duznost u zivotu je da bude srecan". . Pa da, vrlo je jednostavno. Ne pobeci od svoje sustine i svoga bica. E tada ces biti srecan.


Uvek si sam

Published on 07:44, 03/07,2018

Nemogucnosti opiranja onoga sto bi moglo. A uvek sam isla sa tvoje leve strane. Ne znam zasto? Nesadrzajni efekti onih minulih dana,a sadrzajni presek nasih mogucnosti. Da li ce ona ili on dostaviti ljubav na nasa vrata ili cemo je mi pronaci? Ne znam. Ni ne zelim da znam. Plasim se. Plasim se ostataka koje bi mogao da mi naneses,a moj odbrambeni mehanizam je jaci od najtvrdjeg celika. Samo onda kada sam sama, potpuno, bez ikoga. Jer, kad imam nekoga, ja obavezno odem negde u druge dimenzije i tesko se vracam. A odem tamo,samo kako bih ostajala sama. Jednostavno, moja umetnost je meni sve, a ne znam ni da li radim ispravnu stvar. Pocecu da se inatim,a kad to uradim, onda necu biti ja. A mozda sam to i ja, neka tamo ja koja je odsedlala na belom konju u daleke neke svetove, od svih vas. Negde tamo daleko, gde ne mozete da me nadjete. Volim da ogolim stvari,a tako se povlacim u druge dimenzije kad god ih ogolim, jer volim da imam nesto samo svoje. Ne volim bica koja me pretvaraju u nepotpuni osecaj nesigurnosti. Volim samo ostvarena i savrsena bica.  Pa hocu i ja to da budem,  Stalno mi pokazujes kako ne znas kuda ides. Ne mogu, umorna sam. Ne mogu ni sebi da pomognem Jer, jos uvek trazim nacin. A kako bih onda bila prava za tebe. Jer ljubav je kad pomognes drugome da se izgradi. Ja zelim tebi da dam sve sto imam, sve ono lepo,najlepse, ali ne znam da li uopste zasluzujes da me imas celu, neshvatljivu, misterioznu onu lepu i svakako cistu mene. Jer cista mi je bila dusa, dok je nije svet pokvario. Ne znam sada, mogu li pricati o cistoci duse. Ne umem nista vise da objasnim, Uvek si sam, i kada imas porodicu, ti si sam. Uvek. Pa eto, kazem ti, tvoja umetnost te nikad nece napustiti. Ne umes da se pretvaras, to mi se dopada. Ne umem ni ja. A nekad tako pomislim, kako bih volela da predjem svaki prepreku nesigurnosti izmedju tebe i mene i da sve bude kao iz bajke. Ali eto, tako nekad. I onda se opet povucem u izgubljeni bes od svega, sve tamo daleko preko drugih emocija, da bih ti lakse pobegla. A to sve radim, jer zelim da me neko nadje. Da me pronadje onakvu pravu, svesnu i nesvesnu. Anonimnu glumicu koja ume da se igra ali se umorila od svkakovrsnih prelistavnja onoga sto bi moglo a nece ili hoce da se desi. 


Ostavljam te da me skontas samu

Published on 13:27, 02/26,2018

Volim kad sam sama, priznajem. I plasim se ljubavi, zaljubljivenja, a toliko slikam pisem i sviram u cast ljubavi. Ali eto, ne mogu. Pa onda tako puno pricam da te udaljim od sebe. Nemogucnosti samoce u nasim krugovima nedodirljivosti, i starih vatri nas guse. Pobacane perlice od voska se suzbijaju u osecaj sigurnosti, mozda nekad, jednom. Ne verujem, ne mogu. Volim da sam sama. I strah od ljubavi me tera da joj govorim, uvek. Razumi me. Usudjujem se da kazem enamoured. Ne bih rekla, Ma salim se ja, svakako. Ostavljena krema je bila tu da me stiti. I maskara od srece, malo korektora, da imam masku, da me nemas celu. Cak i glumim na cast ljubavi, i prijateljstva. Cula sam da su zaista dobri glumci iskreni i dobri ljudi. Ma uvek je tako, svuda. Ostavljam te da me skontas samu.


Kako sam ubila svoje bice i kako ga ponovo radjam

Published on 09:26, 02/26,2018

Pretvoricu se u pluca koja mi daju snagu za nesto novo, lepo. Disacu sama svoje emocije. Negde sam cula kako sve dolazi iz mozga, pa cak i emocije. Ali kako? Zasto ti naucnici uvek moraju da uniste ljubav, dusu. Zar ne dolazi sve iz duse? Zar ne pokrece i taj mozak dusa? Ne znam, ne svidja mi se to da sve dolazi iz mozga. Toliko su degradirali covekovo bice, ti naucnici, da nema vise mesta za srce. Naravno, da nema nauke, ne bismo mnogo toga znali. Evo, astronomija je, recimo, lepa, iliiii... metafizika. I volela bih to da izucavam, samo, eto, nikad "nemam vremena"... Nikada nisam volela matematiku, a sada pocinjem da razumem da matematika jeste osnova za sve. Jer kako ja da izucavam metafiziku ako ne znam matematiku, ili recimo, hemiju, koju toliko volim, bez te dosadne matematike. A Moze i da bude zanimljiva, nego eto, u skoli je bilo bitno da li ces tacno resenje da dobijes, a ne postupak. I mene je to nerviralo. A sad, opet, pocinjem da shvatam, koliko je to poslednje resenje vazno, jer to je poslednji zakljucak svega. A nikada nisam volela ta neka poslednja resenja i konacna, jer sam oduvek nekako verovala da ni za sta ne postoji potpuno i konacno i jedno resenje, nego vise resenja, pa sam uvek tako gresila u krajnjem rezultatu. A mozda i sad samo trazim opravdanje za sebe. Mada, ima tu psiholoskog momenta. Kad god sam blizu kraja ja nekako zajebem stvar. Jer, eto, ne zelim da bude kraj. Ilii je to mozda sto sam jednostavno nemarna. Ne znam. O koliko stvari bih sada pisala, bas o svemu. Ne znam nekako sam srecna,danas. Bilo je trenutka kada sam ostajala u momentu bez svih prijatelja, bez svih, i ostala mi samo mama i brat i sestra od ujaka i ujak i ujna. Ne znam oduvek smo bili nekako bliski, pa ih dozivljavam kao rodjenog brata i sestru. I zaista, kad je bilo najteze, ono, kad si bolestan toliko da niko ne moze da te gleda, oni su bili tu.I jednom mi je rekao ujak:"Sine, svi dodju i prodju, samo porodica ostaje." Mudar je moj ujak... A koliko je samo puta moja sestra rekla: "Ti uvek pricas o sebi,a mene nista ne pitas, kako sam ja." I koliko sam ja bila sebicna. Eto, sad je pitam, Menjam se. A nisam ja bila takva rodjena. Previse sam slusala i previse pazila i cuvala druge i previse i previse i previse, pa sam onda pukla i nisam mogla da podnesem sve to, pa uzela dzoint i alkohol i tako da ne duzim pricu, zavrsila u bolnici, na psihijatriji. Naglo izbacila lekove i pocela da cujem glasove. A da nije bilo jebeih lekova nikad psihozu ne bih imala. Mislim, serem, i do droge je i do odnosa u porodici i do svega. Ali tvrdim da su mi tamo dali lekove, koji su me ubili. I tako, umesto da me je mama poslala u prirodu da se lecim, ona pravo na psihijatriju. i od tad se borim sa bolescu duze vreme. Ubili me lekovi, no dobro. Radim na sebi, popijem sad samo casu, dve. Treniram i hranim se zdravo. Ali eto, vratili su mi se prijatelji, pravi, oni koje volim najvise. I sve redje cujem glasove. A to jer znam da me najbliskiji vole, da sam voljena. I najbitnije je da covek spozna da je uvek voljen, Cak i kada je sam, potpuno, bez bas bas ikoga, postoji Bog koji te voli, i uvek si voljen i zauvek. A Bog je ljubav i vera i nada. I mi smo ljubav, vera i nada. Rodjendan mi je danas, pa sam se raspisala :)


Podji za mnom

Published on 08:38, 02/26,2018

 

Usadjenost emocija

Me pretvara u savrsenstvo,

Disem sa tobom

I bez pluca,

Moje male sake

Dodiruju tvoje reci,

Dok pokusavam

Da ti klizim,lagano,

Hocu da idemo

Negde daleko,

Ti i ja

Da se tamo trazimo,

Ustani i dodirni me

U mojoj samoci,

Ne umem da plivam

U dubinama emocija,

Sama,

Pretvori proslost

U neopterecenost,

I otvori oci

Za nase susrete,

Nemoj da se igras

Jer sam umorna,

Igraj se samo recima

Koje me zavode,

Umes da me gledas

Diskretno i lepo,

Napusti sve sto je bilo

i podji za mnom. 

 


Poraditi na sebi u odnosu na druge

Published on 11:39, 02/15,2018


Nauci da slusas na pravi nacin. Pitaj dok ne skapiras... Nije sramota ispasti glup. Sujeta ne treba da postoji. Tako ces nauciti da na pravi nacin brines o drugima i o sebi. Nekad stavi sebe u prvi plan, nekad druge. Nauci da budes zaista empatican, a ne da gledas samo svoje dupe. Ne preteruj u empatiji. Ne precenjuj se i ne potcenjuj se. Nauci da na pravi nacin volis sebe. Sam si, ali bez ljubavi prema drugima i prema sebi, si niko i nista. Prava ljubav pokrece svet. Ne opterecuj se Bogom, jer Bog vise nagradjuje tvoje cisto srce nego post. Posti kad si jak dovoljno. Ponavljam, nauci da na pravi nacin volis.A sve polazi od toga da zaista naucis da slusas i gledas druge i sebe, odnosno sebe i druge. Prati intuiciju i osecaj, ali i razmisljaj. Nikad ne zaboravi ono dobro u ljudima, a trudi se da zaboravis lose. Iskrenost ali bez surovosti. Iskrenost pre svega. Biraj reci. Ne srljaj previse, ali budi opusten. Sve je jednakost i svi smo jednaki i svako je veliki na svoj nacin, samo to ne kapira dovoljno. Uvek biraj ljude koji te teraju da na pravi nacin rastes i koji na pravi nacin vide tvoju velicinu. Bitno je sta neko budi u tebi.Ne ostavljaj stare prijatelje zbog novih, nikad, jer pravi su oni sa kojima najduze rastes. Znaj da ljudi moraju da odu, dok ne naucis lekciju i svako je tu dok i kad je vreme za to. Uci, uci i samo uci, a iz ljubavi se uci.Krivica ne postoji, postoji samo nesporazum. I seti se...Oni za kojima najvise ceznes kad ti je tesko su ti najbolji prijatelji. Mozda gresim, ali sada je tako.


Odlazim

Published on 11:02, 02/04,2018

Kapljice kise iz mojih ociju

I kapljice znoja iz moga tela

Kapljice krvi iz mojih ruku

I sve sto me cini drugacijom

Ne umem da se igram izgubljenih stvari

Reci mi, da li cemo se ikada sresti

Ti i ja

Ili ce to ostati zagonetka

Koju nikada necu resiti

Odlazis mi svakoga dana

Sve vise

Dok iz mojih ociju padaju

Znojave kapljice krvi

Jer ne umem i ne znam

Da te nadjem u ovom svetu

Prljav je ovo svet

Da li idu automobili

Ii fabrike govore i disu

Ili pesaci pobedjuju sve

Ja to ne znam

Samo znam da bez crnih ociju ne umem

Ja se cuvam tako

Kada ih se setim

Bezim od stvarnosti

Kada tebe spomenem

Odlazim daleko

Bez tebe

Jer zagonetku tvoju ne umam da resim

Odlazim, jer dugo sam cekala

Da me crne oci gledaju kao jedinu

Odlazim i volim sto te volim


Andjelu cuvaru

Published on 11:24, 01/09,2018

Andjele moj dobri, kako da budem zrela, kad ne umem. Andjele moj, koliko cu sastaviti reci tebi, Bogu i drugima, samo da me pronadju. Andjele moj dobri kako spoznati Boga kad toliko volim da se igram. Andjele moj dobri, koliko meda zasluzujem, ako nisam umela da te slusam. Andjele moj dobri, obrisi mi suze sa lica. Andjele moj dobri, cuvaj me,molim te uvek. Andjele moj dobri, samo me cuvaj i ne ostavljaj me nikad samu. 


Ugasi plamen

Published on 08:24, 12/30,2017

Ugasi plamen koji je ostao da se ne sapletem negde na putu. Napisi dve tri reci kako bih umela da govorim, nemoj me juriti jer se skrivam duboko u tami gde ne vidim izlaz. Pokazi svetlo koje trazim da bih te nasla u nekim drugim svetovima tame koju dobijam od drugih. Ne preteruj sa istinom jer istina ce me  ubiti. Ne odlazi cesto, daleko tamo negde, jer ne umem sama. A mozda i umem, samo mi treba malo vise vremena da se pronadjem. Ugasi vatri u meni jer zid koji stvaras me ubija, a ti jedini umes da se igras kao niko do sada, i to je samo splet okolnosti koji ne umem da objasnim. Nemoj se stideti uplitanja u duboke istine koje ne govoris, jer ja cu te naci tamo negde u neistini koji pokazujes. Sam si i to mi se dopada, uvek sam protiv svih. Ne umem da se igram izgubljenih tajni, jer ne umem da cutim, a to je tako lako. A ne umam ni da drzim sve u sebi, volim da govorim lazi koje ubijaju druge, samo jer sam nespretna, a ne jer sam zla. Pokazi mi puteve istine ka ljubavi, da bih ostala sama, jer ne volim da me imaju, jer volm slobodu.


1 2 3 4  Sledeći»