Ja hoću ti nećeš
Ti hoćeš ja neću
Ja bih da sačekamo,
Ti bi hteo sada
Ja bih sad htela,
A ti bi polako
Ja volim, ti se čudiš
Ti želiš, ja se opirem
Ja kažem da trebamo biti
A ti kako je dobro još neko vreme sačekati
I šta sada mogu ja
Osim da zaćutim
I da ne govorim šta smo sve mogli biti mi
Onakvi, nekada, baš davni, pređašnji
Tvoj neko...Tvoja nekada davna ja
Moj nekada davni ti... tvoj neko
Nekad, nikad i suviše ''možda''
Nikada mi, a bili su oni drugi
Da nam primer daju
A ipak, ispalo je
Tvoj nekad ''možda''
I jedino to je i bilo između nas
''Možda'', možda smo se i voleli
Mada, čini mi se, stidljivo...
Ipak možda samo u pokušajima ljubavi
Ti i ja,ja i ti...
Zar nije zgodno kada se tako kaže
Možda...To je naša reč...
A zaista, da li bismo nas dvoje i bili
A da nismo imali to ''možda''
Ima jedna ljubavna priča...
Opet bih je kroz kosti i ceo organizam osetila
Ima jedna zvezda sjajna
Koja mi je oči tvoje pred san prikazivala
Ima jedna knjiga stara
Koju sam ti, jer te volim, poklonila
Ima jedna stara, stara, priča
Koja me i danas vodi
Da ne posrnem i ka neljubavi provocira
Ja ipak kažem:,,Ej, ja volim, i ipak, posle svega''
A ona mi mira ne da pa me tera da sve o tebi ružno govorim
Ima jedn ljubav stara, koja me danas srećnijom i lepšom čini
Pa joj ne dam da u besmisao ode
I govorim kako mi je lepo sada i ovde.
Zaboraviću sve naše laži
I obojiti ih u ljubav
Koliko mogu
Nemoj mi zameriti na mojim neistinama
Samo se katkad
Pomoli za mene
Zaboraviću sve te ludosti
I obojiti ih u Božanski belu
Koliko snage imam
Nemoj se ljutiti
Na moje odvratnosti
Samo se katkad
Seti moje ljubavi
Zaboraviću sve te gadosti
I obojiti ih u sunce
Koliko mi Iskon snage da
Nemoj mi zameriti
Na mojim slabostima
Samo se katkad suštine bića seti
Nisam ja za tvoje oči detata,
Ja sam samo obličje monstruma,
Koji pojede svaki momenat sreće.
Imali smo hod koji niko ne razume,
Ali sam ja bežala u lutanja,
Nisam mogla da tebi budem jaka,
jer sam samo pogrešno volela.
Sedam godina,
toliko mi treba do duhovne zrelosti,
da bih te pronašla, u smiraj noći,
jer ne umem da volim,
i ne znam ko sam,
i nisam se pronašla.
Zato idi, raduj se,
I zaboravi sve naše.
Stvarali smo se u svojim ćutanjima,
Dok je ples po vodi
bio nemoguć.
Otišla sam da nađem iskon
A on je oduvek bio tu
U središtu duše
Nisam te mogla naći,
jer me je iskon opijao.
Zapravo sam lutajući,
Iskon tražila,
Nesvesno povređujući nas.
Želela sam da ga zadobijem
I tebi se vratim čista.
Stvarnosti nepoimanja istine od skrivanja u mraku. Koliko puta cu da te trazim i da ti odlazim lagano, dok peremo oziljke onih prethodnih dana? Jel idemo u igru plastelina ili cemo uzeti otopljeni secer, da nam bude sladje? Lagano se opirem svetlosti suncevih zraka i palim jos jednu svecu istine. Necu da te trazim, ne volim to da radim. To me umara. Kada zelis da das, onda ces svakako vise i dobiti. NE umem da se igram neistine, sa tobom. Volim sve iskrene tajne koje nas spajaju. Volim da se pretvorim u nepotpuni osecaj da nekad nisam tu, jer ne umem da se pretvaram.Zelim da idemo lagano do izvora srece, gde se necemo ubijati recima, vec cemo skupljati kamencice ljubavi.Zelim da izadjemo iz pecine udobnosti i putujemo po svetu. Zelim da odes daleko, od mene, od nje i njega od svih, ali sa sobom, i onda zelim da me nadjes. A ja cu se skrivati po putanjama dalekih istina, i zelim da se oboje tako sakrijemo daleko, da ides, da idem, da odemo. I onda, mozda jednom tamo, negde, da se nadjemo, opet.
Koliko cu puta reci sebi
da to ne treba da radim.
Volim kada ti skliznem lagano,
tako nekad.
Osetiti staklene perlice
u stomaku
sa azurno plavom bojom.
Olovka od plastelina,
nas razdvaja,
lagamo bez nas.
Od nas,
ka nama
prema sebi
i tebi.
Odande i odavde,
tamo negde da odemo
da se ne bismo trazili.
Jedna mirisljava sveca
i nesto slatko, da imamo.
Lagani koraci u mraku,
ma teraju daleko.
idem sama,
ali dozvolicu ti,
da me nadjes.
Moras da odtrasetes. Koliko godina ti imas? A eto, ja sam odrasla tek toliko da mogu da pusim cigarete i popijem po koje pivo. Sve ostalo, nije se promenilo. Ali ti moras da odrastes. I da li mi svi ikada zaista odrastemo. Ili smo u stvari vec bili odrasli, i onakvi kakvi treba da budemo kada smo bili deca. Moras da odrastes. Ej, ali sta ce reci ljudi? Gubis ugled. Sta je uopste ugled, kada si dete ti ni ne znas sta je to. Ugled su izmislili odrasli ljudi,a dostojanstvo je za decu. Za coveka. Za sve nas. Dostojanstvo, ne ugled. I da li je odrastanje u stvari stvaranje ugleda. Ili je odrastanje samo stvaranje odgovornosti prema sebi i drugima.Odgovornost pre svega. To te cini jakim, ne i odraslim. Jer, zar nismo bili kao deca odgovorni prema svojoj samoci, i prema svojim potrebama. Zar nismo bili svesni delovanja ljubavi, one prave, na pravi nacin. Kao deca, voleli smo, preboleli i opet voleli. A sad, kada smo veliki, sve se nesto plasimo. Strah od ostavljanja, strah od povredjivanja, strah od izgubljenje ljubavi, strah da necemo imati dovoljno ljubavi. Kao deca mi uvek mislimo da dobijamo bas onoliko koliko smo zasluzili. Tako mislimo. I tako obicno i biva. U zivotu uvek dobijes sve ono sto ti je potrebno, bas tada u tom trenutku. Uvek, nema izuzetka. Nekad mi to ne mozemo da razumemo. Pa kazemo:,,Zasto ja?" ili ,,Zasto bas meni ovo da se desi? "Ali bas ti, bas sada dozivljavas sve ono sto ti je potrebno da budes jedno odraslo dete. Bas ti si ono bice koje se rodilo. I takav kakav si rodjen, e od toga nikad ne smes da pobegnes. To si ti. Tada si nesebican, tada bi da dajes. Naravno i da dobijas. Ali sve ono nauceno, sve iz porodice iz drustva i sistemma te unisti. Ono kakav si kad si beba, kad si dete od 5 godina, to si ti. Covek nikada ne moze da pobegne od svoje sustine, i kada je udaljen od toga, on je onda nesrecan. Herman Hese je rekao:,, Jedina covekova duznost u zivotu je da bude srecan". . Pa da, vrlo je jednostavno. Ne pobeci od svoje sustine i svoga bica. E tada ces biti srecan.
Kapljice kise iz mojih ociju
I kapljice znoja iz moga tela
Kapljice krvi iz mojih ruku
I sve sto me cini drugacijom
Ne umem da se igram izgubljenih stvari
Reci mi, da li cemo se ikada sresti
Ti i ja
Ili ce to ostati zagonetka
Koju nikada necu resiti
Odlazis mi svakoga dana
Sve vise
Dok iz mojih ociju padaju
Znojave kapljice krvi
Jer ne umem i ne znam
Da te nadjem u ovom svetu
Prljav je ovo svet
Da li idu automobili
Ii fabrike govore i disu
Ili pesaci pobedjuju sve
Ja to ne znam
Samo znam da bez crnih ociju ne umem
Ja se cuvam tako
Kada ih se setim
Bezim od stvarnosti
Kada tebe spomenem
Odlazim daleko
Bez tebe
Jer zagonetku tvoju ne umam da resim
Odlazim, jer dugo sam cekala
Da me crne oci gledaju kao jedinu
Odlazim i volim sto te volim
Ne diraj diraj
Zavezi odvezi
Ugasi upali
Spusti otpusti
Prevezi odvezi
Zausti izusti
Preslika odslikaj
Pomazi odmazi
Napusti otpusti
Odsviraj ne sviraj
Nagazi odgazi
Presavij odsavij
Pricaj cuti
Igraj ne igraj
Upamti i zaboravi
Uzalud se trudim da te nadjem,
u drugim bicima I stvarima.
Uzalud mi odlazis sve vise I vise.
Uzalud te sanjam I mislim na tebe.
Uzalud te zovem,
kad ti ne govoris.
Uzalud ti govorim o svemu,
kad ti ne slusas.
Uzalud je to sto si me voleo,
ako te vise nije bilo.
Uzalud zbog tebe,
Ne umem da ostvarim bliskost.
Uzalud zbog tebe,
ne umem da se smejem
Uzalud zbog tebe,
volim samocu.
Uzalud zbog tebe,
vise se ne igram
Uzalud, sve uzalud.
Sloboda
je kada mozes dugackim noktima da sviras klavir. Imala sam cesto obicaj to da
radim. Ne znam da li je sloboda mene trazila ili ja nju. Ali uvek smo se negde nalazile, sloboda i ja.
Bila je nekako daleka, i nikome nije dopustala da od nje dobije istinsku
bliskost. Nije znala, ni umela da se veze, da voli.
Sreca je kada ne umes da objasnis zasto si bas ti zasluzio da dozivis taj
trenutak neverovatnih emocija i secanja. Ali ne volim da jurim srecu.
Nije volela po trenucima da se razlikuje od drugih. Volela je samo da bude
drugacija po tome kako ce dozeviti minute, dane i sekunde.
Ljubav je kada ti kaze, ne btrni, ja sam tu. Ali ja sam to rekla nekome nekada
negde davno, u drugim dimenzijama, a onda sam otisla i nisam zelela da se
vratim.
Bila je uplasena, a nije htela da to primete, pa se onda nikome nije ni
otvarala. Govorilia je puno, ali kada je trebalo da govori o ljubavi, onda bi
se samo nasmejala i okrenula.
Ti ces me pozvati i ja cu se javiti. Pricacemo kratko, a onda cu ti reci kako
moram da idem.. A onda cemo izaci i pricati neke daleke tajne, bice nam lepo,
ali ja cu za tri dana zaboraviti. Ne
doopusti da te iluzija bliskosti koju ti prizam zavede. Gledacu cvece irisa i
tako ce me podsecati na tebe,par minuta, a onda cu zaboraviti. Ne plasim se ja
da te zavolim, ali ne zelim, a i ne umem. Niko me nije ni naucio. Mozda sam pre
i volela, ali ne znam da li je to bila prava ljubav. Sada znam da ne znam, i
necu se vise truditi. A ako si zaljubljen u svet onda to i nije neki veliki
problem. Bliski smo, ali me ne nalazis, mozda ti i kazem kako mi je stalo, ali
to nece biti upuceno tebi, vec iluziji o tebi. Pa ce se iluzija razbiti, a ja
cu otici da gledam i mirisem cvece irisa.