Resila sam

Published on 09:09, 03/24,2017

Prozracna lutanja u preprekama neostvarenosti mi salju poruku kako nista nije dobro. Borim se i staklice zivota pretvaram u umetnost. Ne znam da li je dobro ovako, ali mislim da jeste. Ovako cu svaki dan, pretvaracu od gline i plastike predmete u cvece i drvece. Cekacu neke nove prilike da iskrsnu ali tek za par meseci, a do tada cu samo raditi na stvaranju novih i prijatnijih secenja i osecanja koja bi mogla da me izgrade. Podigla sam roletne i pustila sunce da udje u moj mali slatki stan. Zivim sama vec pola godina i prija mi. Niko ne moze da mi kaze kad cu da ustanem i da li treba da budem tiha ako se u sred noci probudim. To mi se svidja. Resila sam, naredna dva meseca cu samo raditi i raditi, samo cu raditi ono sto volim i zelim i nikoga necu vidjati. Bicu potpuno sama, u izolaciji od sveta i ljudi. Od kreme koju sam napravila stvoricu potrebu koja ce mi prijati. A od parfema koji nije bio moj, napravicu slatko ocekivanje za neke nove prilike. Od sebe cu napraviti nesto novo , neponovljivo, srecno, malo stvorenje i ono stvorenje koje je zadovoljno zivotom. Sada sam malo setna, melanholicna i nesrecna, ali za dva meseca bicu ostvarena, razdragana i spremna da zivim punim plucima. Za dva meseca cu biti neka nova ja, bocu bela setlost koja dodje coveku kada je potrebna. Bicu potreba koja ne moze da se ugasi, bocu jednostavno ja. Necu cekati, nego cu stvarati. I tako sve do kraja zivota. Prija mi ova toplota, ovo prolece. Kada sam bila mladja nije mi prijalo, ali ovo je mozda prvi put da se osecam raspolozeno da svaki dan provedem sama sa sobom u mom malom stanu. Sama i sredjena, srecna i  ostvarena. Necu vise daa cekam neke nove prilike da iskrsnu,nego cu sama stvarati prilike. Necu vise da osecam nostalgiju za nekim proslim ljudima i necu vise nikada da budem neispunjena i dosadna.Od danas pocinjem da zivim novi zivot.


Bezimo svako na svoju stranu

Published on 10:46, 03/21,2017

Bezimo, svako na svoju stranu, priblizavajuci se jedno drugom.  Oblacimo svoju kozu sastavljajuci delice sebe, bez jedno drugog.  Mozda bismo i hteli da ostavimo trag dima, bez kojeg se nikada verovatno ne bismo ni sreli. Upijamo svaku dosadnu i bednu rec, samo da bude dobro. Hoce, znam. Uvek ja to tako, kazem, ne znam. To je, cini mi se jedina misao koju sam, zapravo sama ubacila u glavu. Tako je. Tako mora biti! I kada bi svako otisao na svoiju stranu, mozda se nekim osmehom seti, mada brzo zaboravi. Bice dobro! Mali slatki ugriz jutarnjeg mirisa kafe i prvog dugackog dima iz mojih usta. I pokusacemo da razumemo, ali cemo biti daleko. Svako na svoju stranu, priblizavajuci se jedno drugom!  Jako osvetljena mala ludacka,mada oznacena mojim, soba ostaje tu sa mnom. Ljubicasta i narandzasta. Dopada mi se! Zelim da mi se dopada.  Sve je u glavi! Ne,ne sve je u trenutku. Zato znas da tako treba,. Ti stvaras trenutak.  Pocecu da se inatim, a kad to radim, ne umem da stanem. Koliko cu mindjusa promeniti, nijansi usana, maskare, laka za nokte, osmeha, pogleda, reci...? A mozda tako i treba da bude. Daa, svakako da treba. Razumete me? Promena boje tela, pri  promeni svetlosti. Bas zato i treba,jer to je trenutak. Zato jeste, a nikad ne bi ni bilo da toga nema. Ali ja umem, i zato . Ne sme biti lose. Sagradimo jos jednu prepreku licnosti, ali ostaje ono sto smo umeli da zivimo. Tako je. Nekako ne umem drugacije. Mozda ce biti glupo pitanje, ali da li si zaista vristuci od smeha, igrao, trcao, skakao na kisi?


Kada sam s tobom

Published on 10:37, 03/21,2017

Kada sam s tobom, vozovi nekako brzo idu. 
Kada sam s tobom, sunce jace sija.
Kada sam s tobom, lepse mi je nego sa drugima.
Kada sam s tobom, drugi lljudi su dosadni i glupi.
Kada sam s tobom, pivo ima bolji ukus.
Kada sam s tobom, oci vise nisu oci, a usta vise nisu usta.
Kada sam s tobom, zagrljaj postaje samo slucajnost u nasim igrama.
Kada sam s tobom, cokolada je ukusnija.
Kada sam s tobom, reci postaju izmisljena stvarnost. 
Kada sam s tobom, ti si taj koji me vodi.


Nisam umeo da te volim

Published on 08:33, 03/20,2017

Nisam umeo da te volim, jer smo se kratko vidjali. Ali sam umeo da te ljubim onako jako, najjace. A kako bih tek umeo da vodim ljubav sa tobom, da si mi dozvolila. Nisam umeo da te volim, jer si mi nekako bila daleka i nedostizna, ali sam umeo da te grlim kao da ces se istopiti sa mnom. Prisla si mi na oprostajnoj zurci i pozvala me da izadjemo. Isasli smo i tu smo se prvi put poljubili. Rekla si mi da si zaljubljena u mene jos od pre tri mesece, kad si me i prvi put videla. I ja sam se tada zaljubio. Zelo sam da budes moja, samo moja i nicija vise. Videli smo se samo tri puta, a onda si ti morala da ides za Beograd. Nisam umeo da te volim, onako jako najjace kao sto se vole ljudi u braku, a hteo sam. Rekao sam ti da se nikada necu ozeniti, i to sam i mislio. Ali sam hteo d ate volim kao da mi je to poslednji put. Nisam umeo da te volim dugo I sigurno, samo sam ostao da letim u svom avionu cekajuci neku sledecu koja ce doci da zameni tebe. 
https://www.youtube.com/watch?v=WPG6Ak5FASk


Od danas cemo drugacije

Published on 07:28, 03/20,2017

Ispijam prvu jutarnju kafu. Juce nisam svirala klavir. A bilo je i tesko, samo sam spavala, ceo dan. I jela. I opet ces biti debela, Kaca. U poslednje dve godine sam se ugojila 15 kg, i nikako da skinem te kile. 
Pre tri godine sam zivela brzo i lepo. Bili su tu Kata i Marko, i svaki dan bismo se vozili kolima i uzivali,gledali grad i pricali. Kata i Marko su bili drugaciji od drugih, onako posebni, nikada nisu pricali o bolestima ili nesreci. Uvek bismo pusili cigarete i pricali o ljubavi, sreci i zivotu. Nekada bismo tako pricali o tome sta ccemo i gde cemo biti za deset godina, i bili bismo srecni. 
A onda je dosao taj glupi zatvor, koji sam iskusila sama u kuci, to beznadje i tisina, ta neka nesreca. Oni vise nisu bili tu, ja nisam bila tu. Niko vise nije bio isti, Svi smo bili isti, a opet tako drugaciji. Zuta soba koja je imala slike na sebi vise nije bila soba, a biljke su sve uvenule. Dosla je zima, ja sneg vise nije bio beo. A prolece nije sijalo takvim sjajem kao pre. 
Proslo je par godina i opet sam se vratila, izasla sam iz zatvora. Ponovo sam srela Katu i Marka, ali niko vise nije mogao da bude tako poletan kao onda, pa pre tri godine, i nikada se vise to nece ponoviti. Ziveli smo brzo, lako i lepo. Nikome nije padalo na pamet da ce se to jednog dana zavrsiti. 
Vise nisam u zatvrou, ali sam melanholicna. Pisem tu neke tekstove, slikam i sviram, kao pravi mali umetnik. A i nisam ti ja neki umetnik bas, kad nista od toga ne mogu da naplatim, a da li uopste mogu da se nazovem tek malim pokusajem stgvaralastva. Danas, a i svaki sledeci ddan cu svirati po 5 sati dnevno, igracu salsu po dva sata, i pisati po malo, a slikati dva puta nedeljno po tri sata. Resila sam, napunicu baterije za ovih par meseci , a onda cu izacu u surovi ali lepi svet da zivim. 


Bila je drugacija(za sve posebne zene)

Published on 23:20, 03/19,2017

 Znala je ona najlepse da se smeje.Znala je I najteze da pati. Umela je i najjace da voli. Ali je uvek sijala. Bila je drugacija od drugih. Nije se ona isticala, sam zivot ju je isticao. Nije ona cak ni bila najlepsa, ali je najlepse umela da nosi svoju lepotu.  Imala je male sake, ali je njima mogla da pomera planine. I mala stopala imala je ona. Njima je mogla da prepesaci kilometre i kilometre teskih trenutaka i da i dalje sija. Znate, bila je jako mala ali je ostavljala utisak neke velicine koju malo ljudi ima.  Kada bi pusila cigarete, bio je to pomesan izgled male nevine devojcice istovremeno i kurve. Kazem, bila je drugacija, nije umela da se ljuti, samo je bila tuzna ako bi joj neko naneo nesto nazao. Onda bi tako nekoliko dana sedela sama, nije plakala, samo joj je leva ruka drhtala. I tako kad prodje tih par dana ustala bi, stavila sminku na svoje vec lepo lice I izasla na ulice I hodala kao da je dosla sa neke druge planete. Dosta pogleda bi bilo uprto u nju, mada ih ona nije primecivala. Gledela je pravo, ponekad svoj odraz u izlogu. Jednom je volela, puno puta bila zaljubljena. Mnogima se dala, mislili su svi,ali niko nije znao da se ona daje samo onom koga voli. U mislima, uvek je bila samo njegova, iako u zivotu nikada nisu bili zajedno. Ovoga puta je gotovo. Zavrsila je sa njim. Nasminkala se najlepse sto je umela i obukla najlepsu haljinu i najlepse cipele, stala je ispred ogledala, pogledala se i rekla:“Gotovo je, sada volis samo sebe i one ljude koji tebe vole. Nikada vise neces voleti onog ko tebe ne voli.“ Izasla je iz stana, otisla u klub i igrala kao da joj je to poslednji ples. Ne zna ni sama da kaze da li su je gledali ili ne. Ali ja vam garantujem da je svako makar jednom pogledao u tu lepu zenu. Ide ona napred, levo desno,nekad nazad,ali ide. Ovoga puta vise napred, nego nazad.ustala je jutros rano, pogledala se u ogledalo I rekla:”Volim te.”


Iris

Published on 23:17, 03/19,2017

Bio jednom jedan cvet, beli cvet. U pocetku, bio je tako malen, tako nezan.  Tako, kada bi dunuo vetar, covek bi se mogao uplasiti da ce se mozda otkinuti. Tanke, najtanje listove i gotovo providne imao je taj beli cvet. I tek jedva par latica…  Dosla je zima. Cvetic se sakrio duboko u vlaznu zemlju I tu dugo sanjao. Sanjao je one lepe,najlepse snove, ali I one ruzne, one koji plase, one koji su tuzni. Cvetic je tako dugo snio najraznovrsnije sne. Cvetic, mali beli cvetic,na prolece se probudio. Imao je par latica vise I pomalo se zarumeneo. Dugo je sanjao I pozeleo da snovi postanu stvarnost. Rastao je taj beli cvetak. Nebo, plavo bio je njegov cilj. Mnogima se dopao ovaj lepi cvet. Zastali bi tako nekad i uzivali u njegovom mirisu. Bio je cvetic sve visi i sve bujniji, ali nije bio srecan. .. Doslo je leto. Jednog dana cvetic dotakne najlepsu, najcrveniju ruzu I ubode se. Opet je bio tuzan. Ruza mu rece:”Evo, grlicemo se mirisima.“ I cvetic je napokon bio srecan. Dosla je jesen.  Puno kise je padalo na to cvece, na jedan beli cvetak, jednu crvenu ruzu i jedan najlepsi zuti maslacak. O da, i maslacak je bio tu sa njima, jos od leta. Puno kise padalo je na njih. Beli cvet, previse je kise popio i pao na zemlju. Dugo je lezao tu tako usnio. Svi su se pitali gde je otisao mali beli cvet. Zvali su ga. Odgovora nije bilo. Pevali su mu, ali cvet kao da nije cuo muziku. Igrali su mu, a cvet je i dalje spavao. Naposletku, dosla je zima i svi ostavise tako cvetak da lezi i uvukose se u mokru zemlju. Bila je to hladna zima, mozda najhladnija u poslednjih deset godina. Napadalo je puno snega i sve je prekrilo beli cvet. Opet, doslo je prolece. Ruza i maslacak se probudise i ne ugledase beli cvetak. Tu je stajao jedan najbujniji, najplavlji cvet sa najtamnijim listovim. Plavi cvet im se osmehne I rece:”Nedostajali ste mi.“Ruza i maslacak se zacudise, ali su ignorisali. I plavi cvet je bio tuzan. Zvao je I ostalo cvece. Niko se nije odazivao. Napokon, kada je doslo leto, i kada su se mirisi najbolje mogli osetiti, ruza i maslacak prepoznase svoj beli cvet i zagrlise ga mirisima. I nekada beli, sada plavi cvet, opet je bio srecan. Tako su oni do sredine jeseni pevali, igrali I pricali najdivnije price. Ali, plavi cvet shvati da jos uvek nije potpuno srecan. Nebo je bio njegov cilj, jos odavno, kada je jos bio beo. Ali, korenje je bilo suvise jako. Cvet bese sve duzi i lepsi, a sve vise prikovan za zemlju. Dosla je zima i prosla i opet dodje prolece.Cvet je i dalje bio tuzan.Jednog dana, napokon, pade mu na pamet:“Mogao bih sebi da stvorim krila i da poletim.“Prolecni dani su prolazili i prolazili. Plavi cvet nije govorio, samo je mislio, sanjao i puno radio na sebi. Svi su se brinuli za njega. Ali cvet nije odustajao. Jednog dana, tri dana pre pocetka leta, cvet dobi krila I poleti. Ruza I maslacak zapljeskase. Cvet im rece:”Vraticu se po vas kad I vi dobijete krila, da zajedno letimo.“ I upiti se gore, u visine.


Pusticu je

Published on 23:10, 03/19,2017

 Pusticu je da me osvaja onliko koliko ja dozvolim. Valjda tako ja upravljam situacijom. Ne znam. Ako je ostavim samu, prepustice se onome cega se plasim. Pusticu da me saceka da je osvojim, kad ce mi se ona samo nasmejati, jer nikada nije sama. To mi se najvise i svidjalo kod nje. Nikada nije dopustila da misle da je sama. Nisam znao gde se krece, kuda ide, da li je sa nekim drugim ili ne. Nije o tome govorila. Pricala je kada je pitam, odgovori su bili uopsteni i sasvim dovoljni, da u toj situaciji izbegne sve ono sto nije zelela da kaze. A najvise mi se dopadala njena nonsalantnost i galantnost u pokretima kada zeli da izbegne razgovore na temu koja joj ne prija u datom trenutku. Cak i kada je sa mnom slusala bluz,ili gej rok nije bila napadna, bila je ona  , ono sto sam uvek u njoj umeo da prepoznam.  Bila je lepa sa sminkom. Onako lepa, da bi svako zeleo da bude sa. njom, a bez sminke je bila opet lepa, samo meni i za mene lepa. umela je da krije svoju lepotu koju je dobijala kada se ujutru probudi belja i sjajnija nego tokom ostatka dana. Samo meni lepa. I tako je uspevala da me pusti da mislim da ja vodim igru. Umela je da plese, samo kad je sama. Video sam to. Kada bi tako zaplesala, previse bi pogleda bilo okrenuto ka njoj,a ona je za mene samo bila lepa. To mi se svidjalo kod nje u stvari. Nije se plasila da kaze i pokaze koga stvarno voli. I umela je da bude verna, jer je ona tako odlucila,a ne zato sto je tako trebalo. Voleo sam sto za sebe misli da je lepa i niko joj nije mogao promeniti misljenje. Uvek je nosila zeleno, kada se meni dopadala, a ljubicastu je nosila samo kada je ostajala sama, drugima je bila zelena, moja i lepa. Bila je lepa zelena. Tada je bila moja. Nekad crna,kada se hela sakriti. I tada je bila lepa, bez sminke.  I crvena joj je dobro stajala, onda bi je svi gledali, pa bih se ja ljutio na njih.  Nikada joj nisam rekao kako joj crveni karmin dobro stoji. Bila je lepa. Eto. Voleo sam je, pa mi je smetalo. Nisam ja kriv. Trebalo je samo da je cuvam. Neki su je voleli narandzastu, ona sebe ljubicastu,a meni je ona bila nekako zelena i odmerena, lepa kada je sa mnom u crvenom sakou sa crvenim karminom. Drugaciju nisam mogao da je volim.

 


Hteo sam

Published on 23:04, 03/19,2017


Hteo sam samo da te cuvam, od sebe i tebe.

Nisam zeleo da te uplasim ili razocaram.

Hteo sam samo da te grlim, dugo, dugo.

Nisam umeo da te volim ili ne volim.

Hteo sam samo da cuvam tvoj mali smesak.

Nisam mogao, a da te ne ostavim samu.

Hteo sam samo da ti kazem da  nisi sama.

Nisam imao snage da te posedujem i pustim.

Hteo sam samo da posmatram i ne stajem.

Nisam umeo da izgovorim precutane lazi.

Hteo sam samo da slusam kako dises.

Nisam imao snage da kazem, da vrisnem.

Hteo sam samo da ne znas koliko mi trebas.

Nisam umeo, nikada, da dodjem i odem.

Hteo sam samo da sve ostane neizgovoreno.


Hvala za trenutak

Published on 22:52, 03/19,2017

Nekako beziz od sebe,

od nas, i to mi se svidja.

Nerviras me.

 Zasto uvek mora po tvome?

 Jel moramo uvek da se igramo?

 Koliko puta sam ti rekao da to ne volim?

 A onda uradis nesto sto si prosto ti,

Pa postajes neko drugi.

 Pocela si da uzimas moje vreme,

 a to nisam hteo,

 ali sam nehoteci  prihteo.

Shvatanje razumevanja u trenutku.

Samo je to i bitno.

A sta bi ostalo i bilo bitno,

Zar ne?

A mozda cemo uporedjivati maske u prolazu.

Ko zna?

Posmatracemo neke ljude tamo.

Otici.

Zaboraviti.

Srecan put!

 

Zamisli sreca u trenutku,

Kakvi I jesmo.

Goli.

Sami.

Ma ne moras mi ni rec reci.

Ne zelim to ni da cujem.

Hocu sam pogled, dva. Mozda

Osmeh ili smesak.

Pa da krenemo.

Trenutak.

Ostanes kratko.

I onda cu ti se javiti

Za par nedelja, dana, nekad

Mesec, dva.

Ali ti tako hoces,

Ja  drugacije ne umem.

Kakvu predstavu veceras gledamo.

Ne znam.

Hocemo li?

Jesi li se nasminkala?

Da, hvala.

Bilo je lepo veceras.

Nema na cemu.

Vidimo se.

Svrati  na kafu.

Naravno.

Javi se, ako ti nesto zatreba.

Naravno. Vidimo se.

Prolivena kafa,

Losa vecera,

Ostaci duvana.

 

 

meni je zivot potpuno jednostavna misao.

Tebi  je san pretvoren u tvoje.

Kako ? ne umem.

Sto da ne?

Mozda i nisam umeo drugacije.

 

Samo da zaustavim vreme na kratko.

Sto da ne?

Bas bi bilo nekako tako.

Samo vreme.

Koga nema.

Ostajemo.

I mahnimo, na kratko.


Crno ili belo

Published on 22:42, 03/19,2017

Da li bi zvuk bio prizvuk zivota koji dolazi iz prirode, ili je samo rec mozda dovoljna? Koliko sapat u stvari znaci, ili ne znaci nista? Da li postoji kontrola ili smo je izmislili? Koliko je boja bitna i da li je? Da li je cutanje vazno ili treba govoriti? Zasto neki kazu da su bela i crna odsustvo boje? Zasto spavati kada je kisa? Svirati znaci pretvarati emociju u toplotu. Pretvoriti boju u zvuk a mesati cutanje I reci I stalno se tako igrati znaci da si ziv. Da li je covek zaista rodjen gresan ili se samo plasi? Koliko sati treba da bude da bi govor mogao znaciti cutanje, a cutanje govor? Da li zaista tisina moze da bude glasna a pricanje tiho? Koliko ljudi zeli da zivi sa zarom? Da li je zaista sve ljubav ili smo tu gde jesmo samo jer je to puka slucajnost? Koje boje treba da bude umetnost da bi bila predstava za nas same? Da li je zakljucak ono sto je zaista tacno ili je samo jos jedno novo pitanje? Da li slova i brojevi imaju znacenje ili su samo slucajno takvi kakvi su i da li vreme postoji? Hoce li covek biti covek ili necovek i da li i necovek moze biti covek? Misliti ili govoriti? Upijati ili stvarati? Pevati ili cutati? Verovati ili sumnjati? Crno ili belo? 


Rastali smo se kada je padao sneg

Published on 22:27, 03/19,2017

Rastali smo se kada je padao sneg. Sve je bilo belo. Ma neee, bilo je suncano i toplo. U stvari padla je kisa. Par puta mi je rekao da sam lepa, prijalo mi je. Nije obracao paznju na moja insistiranja kako je zivot tezak. Rekao mi je da nije i da sam samo umislila. Bio je u pravu. Jer zivot moze da bude lep samo ako ga zivis punim plucima. Ja sam ga zivela polovicno. Nikad mu nisam rekla da mi se dopada, moza je zato i otisao. A osim toga, nisam nesto ni patila kada je otisao. Jedino sto sam osecala bila je jeza kroz levu ruku, na kratko, a i to je nestalo posle par sati. Rastali smo se u sredu,a ne secam se kada smo se upoznali. Valjda to tako bude sa onima koji ti se uvuku pod kozu, nikada ne mozes da odredis tacan datum  kad si se zaljubio Ili kada si upoznao osobu do koje ti je stalo.Iskrenost mi I nije jaca strana, kada se zaljubim, ali sa njim sa bila iskrena do srzi. Sve sam mu rekla, bas sve. I sta me boli I koliko je sati bilo kada sam plakala I da li sam ikada patila I koliko I kada I gde sam bila srecna. Dosao je brzo, a brzo I otiso. Nisam imala vremena da mu kazem koliko mi je prijalo kada me duboko gleda u oci. Nisam imala snage da pokazem da mi je stalo,a nikako nisam umela da ga ljubim kao da mi je to poslednji poljubac. Ma nisam umela ni da ga zaagrlim kao ljubavnika onako jako najjace, samo sam umela da ga gledam i da se smejem. Ali to nije bilo dovoljno. Vdjenje ljubavi nikad ni sa kim nisam dozivela. Samo seks, i to je sve. Mislila sam da cu od njega to doziveti, ali se nisa njim nije desilo. Sutra cu ustati rano, pogledacu se u ogledalo i nasmejati sebi i reci:“Lepa si“. A onda cu svirati dzez ceo dan dok me ne zabole ruke. Igracu salsu uvece I pisati do iznemoglosti. Ali nikada necu reci da mi je tesko sto smo se rastali.

https://www.youtube.com/watch?v=h7n_y__2FJM


Miris zivota

Published on 17:42, 03/19,2017

Sedeo je sam,potpuno odsutan u svojim mislima,na klupi. Izgledao je zaista zastrasujuce. Nije zeleo nikoga i nista. Zeleo je samo da bude sam. Osecao se miris smrti. Pocepane krpe koje je nosio,zarasla brada,prljavstina po telu stapali su se sa mirisom smrti. Gledao je u pod,nije zeleo da gleda napred,jer je vidik bio beskonacan.Nije gledao sa strane,smatrao je da je to besmisleno,jer ce tako jos vise odlutati. A nazad,na to nije ni pomisljao. Jer to nazad ga je dovelo do ovog sada. Tu mu se svidja. Nista ne oseca,ni bol,ni tugu,ni srecu,ni ljubav, ni mrznju. Apsolutno nista. Sam,potpuno,zadovoljan, bez icijeg osudjivanja,ili prekora,bez bilo kakve strepnje,straha za gubitkom,bez volje ili zelje za necim sedeo je dugo. U ovom trenutku sada, on ne voli ljude,. Ali nije on sebican ili samoziv, on ne voli ni sebe. Ne voli,zapravo,nista. Zagledah se u njegove oci, ne secam se ni boje ni oblika ni velicine njegovog oka,Ali znam, videla sam zivot. Videla sam suzu, duboko sakrivenu od sveta. Ne, to nije bila suza patnje. Bila je to suza radosnica. Zelela je da izadje. Nije joj dopustio. Hteo je samo da bude tu, da sedi na klupi, da ga zagrli sivilo jeseni. Hteo je da bude jesen. Nikada nisam mislila da je jesen tmurna. Ona zapravo pleni. Sasvim zuta,ne crvena,ne braon,u stvari ima malo i sive,ne, ne znam,u stvari ona susti,ipak vise kisi,mada ne uvek. U stvari znam,znam,ona pleni. Da,jesen pleni. To jedino mogu da kazem. Dakle,obavija ga sivo,a ne jesen. Stapa se,nije ni crn,ni beo,postaje potpuno siv.Otvara usta,oseca ukus vetra,miris opalog lisca. Buni se. Ne zeli da se to dogodi.Ne,ne sme pomislita ni na sta sto nije ovde,sada.Oseca umor.Prija mu. Otupeo,potpuno na zivot,sedi,mirno.I sa drveta ispod kog je sedeo,pao je i poslednji zuti list,tik pored njegove noge. Uzeo je list,stavio u dzep. Video je i crveni. Zeleo ga je. Ustavsi da ga dohvati,ispao mu je zuti list,bas ispred crvenog. Napred,video je i zuto-crvene listove.Skupljao ih je sve vise. Kada je napunio dzepove potpuno,uvideo je da se nalazi u nekom tunelo od drveca,gde je sve sareno. Gde je nestala klupa,pomisli covek. Otkud ovo sarenilo,nije valjda da sanjam,razmisljao je. Osetio je kap kise na svome vratu,zapravo pljustalo je sve vreme. Osetio je i sledecu kap,i sledecu.Trcao je napred sve brze,bezeci od kapljica koje su ga snazno udarale od pozadi,a suprotstavljajuci se novim kapima. Videla sam da su bore pored njegovih ociju zaigrale. I onda je i covek i magija jeseni nestala. I mogla sam samo osetiti miris zivota.


“Čovek se rodi kao genije, a umire kao idiot.”

Published on 17:33, 03/19,2017

Volim sneg. Volim  kada ostanu tragovi prethodika koji su tuda prolazili i ja to unistim. Toliki je besmisao svega na cemu covek radi a ne zeli, u sta veruje a plasi se, i uvek kada je sam vidi to malo zrnce nade da ce biti bolje. E, pa nece biti bolje! Nikada nece biti bolje bas od ovog trenutka ovde i sada, jer ne moze biti bolje. Deca to znaju. Kada se rodimo, istrazujemo svet, koristimo sva moguca cula koje posedujemo. Kada nas boli, placemo, kada smo srecni smejemo se, a kako vise odrastamo sve vise saginjemo glavu pred autoritetima, koji ne treba da budu autoriteti, pred zivotom. Krijemo se od ljudi, misleci da je bolje sakriti se u maski suzdrzanosti, oblikujemo tupim pokretima zid, koji bi nas zastitio. Posmatrajuci sebe, a i sve vas, sa sigurnoscu mogu da kazem da smo zatupljeniji, ograniceniji I beskorisniji, nego onda, kada smo tek nastanili ovaj zemaljski raj. Genijalnost neke izgovorene reci, pretakanje emocije u rec predstavlja jednostavnost. Koliko nas sada ume ili sme da jednostavno kaze: „ Volim te?“ Koliko nas zapravo razume zivot? U stvari, pre bih rekla zivi zivot?

Verujem da, ako postoji Bog ili neka energija od koje smo svi nastali, da smo stvoreni da svet ucinimo boljim nego sto je bio, da razumemo postojanost svake individue i posmatramo i otkrivamo raj u koji smo baceni. Da ispijamo sokove zivotne radosti.  Ne razumem to sto vidim toliku zabrinutost medju ljudima, zabrinutost koja govori “sta cu , kako cu I kuda ja uopste idem”.  A ne uvidjaju da samim tim sto koracamo, mi idemo bas tamo gde treba da idemo, tu smo jer treba da budemo tu i sticicemo tamo gde je uvek i trebalo da stignemo. Koliko vas zapravo prati one snove iz detinjstva, koji su se tada cinili realnim? Koliko vas zapravo uvidja da je tada jednostavno bilo dovoljno samo sanjati? Da li iko od vas prozivi makar jedan ceo dan samo se igrajuci sa ambalazom kitije cigareta, koju je neko od starijih bacio? Kako smo otkrivali svaku saru na leptiru i skakutali od srece kada bi taj isti leptir udostojivsi se da nas, obicne smrtnike primeti i sleti nam na prstic koji smo ispruzili. Kako je tada sve bilo magicno. Kralj skakavaca je zarobio princezu Leptiricu i moramo je osloboditi, do kraja dana, i dobro ce opet zavladati svetom. Kako je obicno nedeljno jutro izazivalo euforicno raspolozenje, jer se spremamo da krenemo u pohod spasavanja leptira. 

Danas, nesvesni svoje postojanosti, mi gubimo sebe, trceci za onim sto drugi ocekuju od nas, radeci nesto, jer tako treba da bude, uzivajuci u onome sto je dozvoljeno.

Bukovski ovom recenicom kaze da covek sve ono sto zivi, treba da zivi kako hoce, prkoseci jacima, boljima, plemenitijima. Kada kazem da svet treba uciniti boljim mestom, mislim pre svega na iskrenost koju mozemo i moramo da pruzimo jedni drugima. Mozda, kao deca jesmo bili surovo iskreni, ali makar je to bila istina. I tada nam nije bilo bitno da li je nasa mama cistacica i knjizevnica, niti da li nam je tata pravnik ili prodavac na pijaci. Tada su svi ljudi bili mudri, svi su imali drugaciju sudbinu, svi su bili ucitelji. Svi su radili i niko nije radio.
Tuzna istina zivota, koju smo znali kao deca, a danas je zanemarujemo je nesto sto je Rade Serbedzija izgovorio:
“Jednako umiru oni koji mnogo rade kao i oni koji ne rade ništa.”

I da, tako je. To ne znaci da treba biti ogorcen na neradnike. To je njihov izbor, tako su hteli i tako zive. 

Deca se ne zamaraju emocijama, ako ih mogu nazvati emocijama, kao sto su ogorcenost, ljubomora, zelja za definisanjem prirode, pre svega. Tada nije bilo bitno da li pas vidi crno-belo ili ne, bilo je bitno koliko je zapravo to malo bice koje laje zanimljivo I sa sigurnoscu smo znali da pas ima dusu, nisu nam bili potrebni nikakvi dokazi. Danas je sve definicija. Ljudska egzistencija se definise kao zavisnost od sebe samih I drugim delom drustva. Iskustvo je ono sto prikupljamo hrleci kroz zivot, ne trudeci se da zastanemo i jos jednom vidimo igru leptira. Ne znam koliko ovde ima vernika, ali svi se mogu sloziti da je postojanje Isusa Hrista neosporno, jer postoje realni istorijski dokazi. Ono sto je izgovorio, jednom sam sarkasticno ismejavajuci ljude, koristila, I to vrlo skoro. “Blago siromasnima duhom, njihovo je carstvo nebesko.”  Siromastvo duha je sposobnost koja nam dozvoljava da uvidimo velike stvari, koje ce nas uciniti srecnima. Mozda drugima jesu male, ali onima koji vide iznad, oko I sire od sebe, sve predstavlja jedno malo bogatstvo trenutka. Samo zelim da vas pitam, da li vam je sada bitna titula ili sposobnost covekova da vidi caroliju? Da li vam je bitnija karijera ili ljubav?Da, recicete ljubav. Ali, iskreno sada, recite mi,  da li tako i zivite. Kako provodite vecinu svog dana? Da li odradjujete zivot ili ga zivite, da li ste zaista zeljni znanja ili je upijanje znanja postala samo rutina? Da li vam je bitnije ono sto osecate i zelite da uradite ili ono sto ce drugi pomisliti?


Prah

Published on 17:28, 03/19,2017

Besciljna lutanja u ogledalima potpuno savladive neiskrenosti. Beg od prepira, aludirajući samo na uspeh. Znam da umem, unesem li samo malo začina svesti... i gotovo, ne morate čak ni puter dodavati.  Isprekidana lutanja za parčetom slobodne iskrenosti, trčanje u mraku. Ugašena šibica pored parfema, kojim nestajem skladno postavljaju pitanje “ Koliko se ovde zadržavamo?” Bačene igre bez cilja propuštaju neprekidnom svežinom šarenog.Pepeljara od plastelina se sakrila u spokoj nedovršene pozornice.  Uvek smo sami.  Prepiraćemo se negde gde niko ne ume da gleda, ustati I otići. Zastaću, jednom, a možda I odem. Kako ostati, ako nikad nisi tu? Izlomljeni staklići onoga što je moglo, a nije ni trebalo.  Jedanaesta pakla cigareta pobacana u svest pored ostataka obojenih maski ulazi u pretres sećanja. Poigrava se slatko I spokojno. Topi se kao čokoladna kutija, koja je jednom bila početak  igre. Krema neizostavnih potreba već duže vreme stoji pored  novih, možda I potrebnih sitnica. I ipak ću otići. “Stranac”  je dobro, jer koliko lošeg može da bude, ako si prah koji se izliva u ponoćno ustajanje.