Od svega po malo

Koliko cu puta reci sebi

da to ne treba da radim.

Volim kada ti skliznem lagano,

tako nekad.

Osetiti staklene perlice

u stomaku

sa azurno plavom bojom.

Olovka od  plastelina,

nas razdvaja,

lagamo bez nas.

 Od nas,

ka nama

prema sebi

i tebi. 

Odande i odavde,

tamo negde da odemo

da se ne bismo trazili.

Jedna mirisljava sveca

i nesto slatko, da imamo.

Lagani koraci u mraku,

ma teraju daleko.

idem sama,

ali dozvolicu ti,

da me nadjes.