Od svega po malo

Nisam ja za tvoje oči detata,

Ja sam samo obličje monstruma,

Koji pojede svaki momenat sreće.

Imali smo hod koji niko ne razume,

Ali sam ja bežala u lutanja,

Nisam mogla da tebi budem jaka,

jer sam samo pogrešno volela.

Sedam godina, 

toliko mi treba do duhovne zrelosti,

da bih te pronašla, u smiraj noći,

jer ne umem da volim,

i ne znam ko sam,

i nisam se pronašla.

Zato idi, raduj se,

I zaboravi sve naše. 

Stvarali smo se u svojim ćutanjima,

Dok je ples po vodi

bio nemoguć.

Otišla sam da nađem iskon

A on je oduvek bio tu

U središtu duše

Nisam te mogla naći,

jer me je iskon opijao.

Zapravo sam lutajući,

Iskon tražila,

Nesvesno povređujući nas.

Želela sam da ga zadobijem

I tebi se vratim čista.