Miris zivota
Sedeo je sam,potpuno odsutan u svojim mislima,na klupi. Izgledao je zaista zastrasujuce. Nije zeleo nikoga i nista. Zeleo je samo da bude sam. Osecao se miris smrti. Pocepane krpe koje je nosio,zarasla brada,prljavstina po telu stapali su se sa mirisom smrti. Gledao je u pod,nije zeleo da gleda napred,jer je vidik bio beskonacan.Nije gledao sa strane,smatrao je da je to besmisleno,jer ce tako jos vise odlutati. A nazad,na to nije ni pomisljao. Jer to nazad ga je dovelo do ovog sada. Tu mu se svidja. Nista ne oseca,ni bol,ni tugu,ni srecu,ni ljubav, ni mrznju. Apsolutno nista. Sam,potpuno,zadovoljan, bez icijeg osudjivanja,ili prekora,bez bilo kakve strepnje,straha za gubitkom,bez volje ili zelje za necim sedeo je dugo. U ovom trenutku sada, on ne voli ljude,. Ali nije on sebican ili samoziv, on ne voli ni sebe. Ne voli,zapravo,nista. Zagledah se u njegove oci, ne secam se ni boje ni oblika ni velicine njegovog oka,Ali znam, videla sam zivot. Videla sam suzu, duboko sakrivenu od sveta. Ne, to nije bila suza patnje. Bila je to suza radosnica. Zelela je da izadje. Nije joj dopustio. Hteo je samo da bude tu, da sedi na klupi, da ga zagrli sivilo jeseni. Hteo je da bude jesen. Nikada nisam mislila da je jesen tmurna. Ona zapravo pleni. Sasvim zuta,ne crvena,ne braon,u stvari ima malo i sive,ne, ne znam,u stvari ona susti,ipak vise kisi,mada ne uvek. U stvari znam,znam,ona pleni. Da,jesen pleni. To jedino mogu da kazem. Dakle,obavija ga sivo,a ne jesen. Stapa se,nije ni crn,ni beo,postaje potpuno siv.Otvara usta,oseca ukus vetra,miris opalog lisca. Buni se. Ne zeli da se to dogodi.Ne,ne sme pomislita ni na sta sto nije ovde,sada.Oseca umor.Prija mu. Otupeo,potpuno na zivot,sedi,mirno.I sa drveta ispod kog je sedeo,pao je i poslednji zuti list,tik pored njegove noge. Uzeo je list,stavio u dzep. Video je i crveni. Zeleo ga je. Ustavsi da ga dohvati,ispao mu je zuti list,bas ispred crvenog. Napred,video je i zuto-crvene listove.Skupljao ih je sve vise. Kada je napunio dzepove potpuno,uvideo je da se nalazi u nekom tunelo od drveca,gde je sve sareno. Gde je nestala klupa,pomisli covek. Otkud ovo sarenilo,nije valjda da sanjam,razmisljao je. Osetio je kap kise na svome vratu,zapravo pljustalo je sve vreme. Osetio je i sledecu kap,i sledecu.Trcao je napred sve brze,bezeci od kapljica koje su ga snazno udarale od pozadi,a suprotstavljajuci se novim kapima. Videla sam da su bore pored njegovih ociju zaigrale. I onda je i covek i magija jeseni nestala. I mogla sam samo osetiti miris zivota.