“Čovek se rodi kao genije, a umire kao idiot.”
Volim sneg. Volim kada ostanu tragovi prethodika koji su tuda prolazili i ja to unistim. Toliki je besmisao svega na cemu covek radi a ne zeli, u sta veruje a plasi se, i uvek kada je sam vidi to malo zrnce nade da ce biti bolje. E, pa nece biti bolje! Nikada nece biti bolje bas od ovog trenutka ovde i sada, jer ne moze biti bolje. Deca to znaju. Kada se rodimo, istrazujemo svet, koristimo sva moguca cula koje posedujemo. Kada nas boli, placemo, kada smo srecni smejemo se, a kako vise odrastamo sve vise saginjemo glavu pred autoritetima, koji ne treba da budu autoriteti, pred zivotom. Krijemo se od ljudi, misleci da je bolje sakriti se u maski suzdrzanosti, oblikujemo tupim pokretima zid, koji bi nas zastitio. Posmatrajuci sebe, a i sve vas, sa sigurnoscu mogu da kazem da smo zatupljeniji, ograniceniji I beskorisniji, nego onda, kada smo tek nastanili ovaj zemaljski raj. Genijalnost neke izgovorene reci, pretakanje emocije u rec predstavlja jednostavnost. Koliko nas sada ume ili sme da jednostavno kaze: „ Volim te?“ Koliko nas zapravo razume zivot? U stvari, pre bih rekla zivi zivot?
Verujem da, ako postoji Bog ili neka energija od koje smo svi nastali, da smo stvoreni da svet ucinimo boljim nego sto je bio, da razumemo postojanost svake individue i posmatramo i otkrivamo raj u koji smo baceni. Da ispijamo sokove zivotne radosti. Ne razumem to sto vidim toliku zabrinutost medju ljudima, zabrinutost koja govori “sta cu , kako cu I kuda ja uopste idem”. A ne uvidjaju da samim tim sto koracamo, mi idemo bas tamo gde treba da idemo, tu smo jer treba da budemo tu i sticicemo tamo gde je uvek i trebalo da stignemo. Koliko vas zapravo prati one snove iz detinjstva, koji su se tada cinili realnim? Koliko vas zapravo uvidja da je tada jednostavno bilo dovoljno samo sanjati? Da li iko od vas prozivi makar jedan ceo dan samo se igrajuci sa ambalazom kitije cigareta, koju je neko od starijih bacio? Kako smo otkrivali svaku saru na leptiru i skakutali od srece kada bi taj isti leptir udostojivsi se da nas, obicne smrtnike primeti i sleti nam na prstic koji smo ispruzili. Kako je tada sve bilo magicno. Kralj skakavaca je zarobio princezu Leptiricu i moramo je osloboditi, do kraja dana, i dobro ce opet zavladati svetom. Kako je obicno nedeljno jutro izazivalo euforicno raspolozenje, jer se spremamo da krenemo u pohod spasavanja leptira.
Danas, nesvesni svoje postojanosti, mi gubimo sebe, trceci za onim sto drugi ocekuju od nas, radeci nesto, jer tako treba da bude, uzivajuci u onome sto je dozvoljeno.
Bukovski ovom
recenicom kaze da covek sve ono sto zivi, treba da zivi kako hoce, prkoseci
jacima, boljima, plemenitijima. Kada kazem da svet treba uciniti boljim mestom,
mislim pre svega na iskrenost koju mozemo i moramo da pruzimo jedni drugima.
Mozda, kao deca jesmo bili surovo iskreni, ali makar je to bila istina. I tada
nam nije bilo bitno da li je nasa mama cistacica i knjizevnica, niti da li nam
je tata pravnik ili prodavac na pijaci. Tada su svi ljudi bili mudri, svi su
imali drugaciju sudbinu, svi su bili ucitelji. Svi su radili i niko nije radio.
Tuzna istina zivota, koju smo znali kao deca, a danas je zanemarujemo je nesto
sto je Rade Serbedzija izgovorio: “Jednako umiru
oni koji mnogo rade kao i oni koji ne rade ništa.”
I da, tako je. To ne znaci da treba biti ogorcen na neradnike. To je njihov izbor, tako su hteli i tako zive.
Deca se ne zamaraju emocijama, ako ih mogu nazvati emocijama, kao sto su ogorcenost, ljubomora, zelja za definisanjem prirode, pre svega. Tada nije bilo bitno da li pas vidi crno-belo ili ne, bilo je bitno koliko je zapravo to malo bice koje laje zanimljivo I sa sigurnoscu smo znali da pas ima dusu, nisu nam bili potrebni nikakvi dokazi. Danas je sve definicija. Ljudska egzistencija se definise kao zavisnost od sebe samih I drugim delom drustva. Iskustvo je ono sto prikupljamo hrleci kroz zivot, ne trudeci se da zastanemo i jos jednom vidimo igru leptira. Ne znam koliko ovde ima vernika, ali svi se mogu sloziti da je postojanje Isusa Hrista neosporno, jer postoje realni istorijski dokazi. Ono sto je izgovorio, jednom sam sarkasticno ismejavajuci ljude, koristila, I to vrlo skoro. “Blago siromasnima duhom, njihovo je carstvo nebesko.” Siromastvo duha je sposobnost koja nam dozvoljava da uvidimo velike stvari, koje ce nas uciniti srecnima. Mozda drugima jesu male, ali onima koji vide iznad, oko I sire od sebe, sve predstavlja jedno malo bogatstvo trenutka. Samo zelim da vas pitam, da li vam je sada bitna titula ili sposobnost covekova da vidi caroliju? Da li vam je bitnija karijera ili ljubav?Da, recicete ljubav. Ali, iskreno sada, recite mi, da li tako i zivite. Kako provodite vecinu svog dana? Da li odradjujete zivot ili ga zivite, da li ste zaista zeljni znanja ili je upijanje znanja postala samo rutina? Da li vam je bitnije ono sto osecate i zelite da uradite ili ono sto ce drugi pomisliti?