Bezimo svako na svoju stranu
Bezimo, svako na svoju stranu, priblizavajuci se jedno drugom. Oblacimo svoju kozu sastavljajuci delice sebe, bez jedno drugog. Mozda bismo i hteli da ostavimo trag dima, bez kojeg se nikada verovatno ne bismo ni sreli. Upijamo svaku dosadnu i bednu rec, samo da bude dobro. Hoce, znam. Uvek ja to tako, kazem, ne znam. To je, cini mi se jedina misao koju sam, zapravo sama ubacila u glavu. Tako je. Tako mora biti! I kada bi svako otisao na svoiju stranu, mozda se nekim osmehom seti, mada brzo zaboravi. Bice dobro! Mali slatki ugriz jutarnjeg mirisa kafe i prvog dugackog dima iz mojih usta. I pokusacemo da razumemo, ali cemo biti daleko. Svako na svoju stranu, priblizavajuci se jedno drugom! Jako osvetljena mala ludacka,mada oznacena mojim, soba ostaje tu sa mnom. Ljubicasta i narandzasta. Dopada mi se! Zelim da mi se dopada. Sve je u glavi! Ne,ne sve je u trenutku. Zato znas da tako treba,. Ti stvaras trenutak. Pocecu da se inatim, a kad to radim, ne umem da stanem. Koliko cu mindjusa promeniti, nijansi usana, maskare, laka za nokte, osmeha, pogleda, reci...? A mozda tako i treba da bude. Daa, svakako da treba. Razumete me? Promena boje tela, pri promeni svetlosti. Bas zato i treba,jer to je trenutak. Zato jeste, a nikad ne bi ni bilo da toga nema. Ali ja umem, i zato . Ne sme biti lose. Sagradimo jos jednu prepreku licnosti, ali ostaje ono sto smo umeli da zivimo. Tako je. Nekako ne umem drugacije. Mozda ce biti glupo pitanje, ali da li si zaista vristuci od smeha, igrao, trcao, skakao na kisi?