Ubili smo je

Published on 03/31,2017

Ubili smo je, zajedno, i lep je osecaj ubiti nekoga. Ubili smo i njih, sve njih. Ubili smo ih zajedno bez ikakve pomoci, jer su toliko slabi da sam i sama mogla da ih unistim. Oterali smo ih negde daleko, svuda, da se nikada vise ne sretnu ili pronadju.                                                                                ...

Otisao sam tamo negde gde je sve bilo ljubicasto. I ljudi su bili ljubicasti i ja, i cigarete i pivo. Cak su i igracke za decu bile ljubicaste. Ne volim ljubicastu boju nesto preterano, ali bilo je nekako cudno umirujuce biti tamo okruzen svim tim cudnim i istim stvarima i trenucima.                                                                                …

Znas kako smo je fino ubili... Samo ovog puta ja pricam. Ubili smo je onako fino, polako, kaoo da iglicom ubijas celiju po celiju sve do unutrasnjih organa. Ali za unutrasnje organe, uzeli smo noz, a posle noza, pa pistolj nam nije ni bio potreban, jer toliko smo je iskasapili, da su i neki koje je trebalo da ubijemo prosto nestali, jer nisu imali snage to da gledaju, plasili su se. A samim tim i nama je bilo olaksano, manje njih za unistavanje. Pa umoris se od toliko krvi. Volim ja krv, da se razumemo, samo nije da bas volim da plivam u njoj.                                                                             ...

I ona je bila ljubicasta. Bila jeee... ne znam, bila je ljubicasta. A to je i vise nego dovoljno. Uzeo sam njenu malu saku i stavio na svoje srce. Nasmesila se i zagrlila me je i onda smo se zajedno ljuljali na ljubicastoj ljuljasci, a ona je nosila malu slatku ljubicastu haljinu. I imala je ljubicasti karmin, i ljubicasti lak za nokte i ljubicaste oci. I sedeli smo i ustali. I otisli. Onda sam joj kupio malu flasicu vodke. Pa smo pricali neke nebitne ljubicaste lazi. Aa tako sam umeo da lazem. Mada ni ona nije zaostajala, mozda je cak i bolje od mene lagala, ne znam, ne secam se vise.

                                                                                   …

Nisam ja htela da joj naudim, ni njemu, ni njoj, samo sam htela krv, hteli smo svi mi mnogo krvi, ako tako pogledas. Osim toga sve sto smo mi jeste kost, koza i krv. Ipak je najlepse bilo pripremati svaki detalj i upakovati ga u slatkis koji ce svi onu pojesti.

                                                                                  ...

A onda, pa onda smo plesali, sami. Sa svima i bez mene i nje. Kretala se nekako ljubicasto. Uzeo sam njen pramen kose i rekao joj nesto potpuno nebitno. A ona se ljubicasto nasmesila i uskocila u reku. Bila je to duboka i siroka i nekako mirno ljubicasta reka. Tonula je, dok nakon par minuta nije izronila i dala mi ljubicasti kamen. Iz njenog oka je izaslo par ljubicastih kapljica. A onda je rekla kako treba da skokne po cigare.

                                                                               ...

Ali nije da nisu imali izbora, sami su zeleli krv, morali smo da ispunimo njihovu zelju. Nije ni nama bilo svejedno, tesko je ipak napraviti najsavrsenniji otrov koji postoji. Bilo im je lepo, slatko i malo. Potpuno se prepustis trenutku i kao da te nema, a tu si. I na kraju sve to nestane, i umres.

                                                                         ...

Brzo se vratila, rekla je nesto sto nisam rezumeo i dala mi jednu ljubicastu cigaru. Bilo je dosadno sedeti tu i gledati u prazno.  Nisam imao izbora, jer ona i ja samo bili jedini ljudi koji su sedeli pored reke. Rekla je kako hoce da se vozi, brzo , da leti. Htela je motor. Jebi ga, imali smo samo kola. Vozio sam brzo, dovoljno da joj se rascupa savrseno ocesljana ljubicasta kosa i da joj odleti mindjusa.

                                                                                ...

Nije ona les, ne nikako. Ni on. Ni oni. Samo sam ih ubila. Zajedno smo ih dokrajcili. A onda sam samo letela. Nisam stajala, letela sam I gledala svaki trenutak koji se ikada dogodio u mom bednom malom zivotu. Posmatrala sam tu glupu devojku, koju smo zajedno ubili I osecala slobodu. Osecala sam samo toplotu. Pre toga se samo osetio poslednji trenutak bola. I meso je bilo rasparcano svuda po ulici. Cak je I saobracaj bio zaustavljen na par sati. Toliko su joj dali da vredi, samo par sati I 23 minuta. Zapravo 2 sata, 23 minuta I 15 sekundi. Onda je sve nastavilo samo od sebe da se dogadja.

                                                                              …

Glupa je sva tako ljubicasta. Znao sam to. I ona je to znala, jer joj je pepeo leteo svuda po kolima i mnogo me je nervirala njena ljubicasta haljina. Stavio sam njenu malu saku na moje srce… I topili smo se u plamenu. Imam I sada malu ljubicastu ranu. Ona je izgorela, kao papir, pre toga se presavijajuci  kao otopljena plastika. Put je bio siv, a drvece je bilo belo. Ubili su je. I mene su. Nije bilo vise ni jednog coveka. Video sam samo jednom jednu malu devojcicu sa ljubicastom masnicom u kosi kako se ljulja na ljuljasci.

                                                                                  ...

I nista vise nisam videla. Samo sam poslednjim uzdahom jos jednom unela u sebe miris vec zgrusane krvi.


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=296279

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Ubili smo je



  1. Visit Niko

    Pokušavam da shvatim metaforički, svejedno dolazim do morbidnosti. Verujem da sam ja taj koji nešto u tekstu pogrešno tumači.



  2. Visit lastavica

    Morbidno, pa makar bila i metafora.



  3. Visit demjan

    Pa ne znam, taj tekst sam napisala pre 4 godine, ali pise o samoubistvu, ona se na kraju ubija, tako da moze biti i morbidan



  4. Visit demjan

    Pa ne znam, taj tekst sam napisala pre 4 godine, ali pise o samoubistvu, ona se na kraju ubija, tako da moze biti i morbidan