KRAJ JE POCETAK!

Published on 00:20, 08/25,2017

Na ulici dve lampe su prazne same stajale nemo. Dole ima malo trave, tu je I cetiri drveta, ograda, kapija bela I ulica, cetiri, pet kuca, muzika je nemo-glasna. Tu su I dve tople lampe I cetiri hladno-plave. Ovde se nalaze tri ulice, jedna vodi pravo, ka vama, druge dve njima, onima I drugima…Rekla sam da uvek treba slusati intuiciju. Prolaze neka kola, idu pravo. Ne znam koje su boje. Nakon pola sata jedna idu desno. A levo je jos jedna meseceva lampa. Tu su I cetiri bare  od kise…I rekla sam da cu slusati ljubicastu boju…Bilo je onako kisno hladno. Taman kako treba…Pa rekla si mi to vec…I nama si rekla… Dva stepenika. Sedim na belom zidicu tu, tamo, ovde, svuda. Bilo je na tim kucama sasvim dovoljno prozora. Bili ste daleko,a ipak nekako najblize meni... Prolazi neka mala sarena macka, ili crno-bela... Na kucama, samo jedan prozor ima svetla, narandzaste je boje. U glavi mi sve neki crtezi...Ovde se ipak nalaze cetiri tople sijalice. Broj sest mi je u glavi,a sedam je uvek bio tu... Ustajem i idem tim putem.

...Savrsenstvo nesavrsenog dok stvaramo savrseno postace lepota stvaranja nas samih. Bicemo u drugim univerzumima I preplitati se u ushicenjima zivota dok savest govori da nacinimo nesthvatljivi deo sebe...

Ljudi danas veruju samo u zivu rec. Da li da odlutam ili prevrnem jos brda stvari kako bih se nasla? Prazno je sve, nema emocije. Dug sirok put predamnom i sama sam. Ponovo sam zavolela svoju samocu. Samocu u neljubavi I ljubavi sa sobom.  Nepotpuni osecaj slobode me gura u potpunost bez zavrsetka. Crvena kutija cuva sve moje uspomene na vas od vas prema vama. Volim taj crveni kovcezic. Dobila sam ga od kumova.Nekako mi se cini da tu treba cuvati uspomene. Opet, neke cuvam I na klaviru. Neke me ubadaju tako jako da ne umem da sastavim deo sebe.A sastavljam ga iznova I iznova, svakog dana na drugaciji nacin. Da li ste ovde ili tamo? Gde ste? Kuda idete? Da li se vracate?

Bes izgbljenih stvari ili patetika nad bespomocnosti? Koliko toga moze da stane ako se gomila iz trenutka u trenutak?

Istusirati se u sarenoj kadi kako bi postali svesni svojih gadosti dok spiramo lepotu svojih uroka. Novosti u bliskostima neprevazidjenih lekcija koje sami sebi zadajemo postace nestvarni deo nasih cula dok pokusavamo da izgradimo svaki delic sebe sve vise glasnije i jace postaje putokaz kojim govorimo hocemo li zastati ili otici.

Snobizam ce nas pretvoriti u male jadnike koji vape za sve vecim monstruoznim stvorenjima i stvoriti od nas samo delic  nenacinjenog  uzasa. Zagusljivi deo govori nam o tome kako nikada ne mozemo dostici vrhunac snobizma. Jer nad pretpostavljenim uvek postoji pretpostavljeni. Koliko godina imate? Hocete li mi reci da li ste odavde ili odande? Ili ste vise ili nize bice? Da li ste stariji ili mladji i koliko cete puta, za ime boga, ponoviti istu recenicu? Ne mogu da vas slusam vise? Ko ste vi u stvari?

Nemoj se nasukavati na obalu. Ucini da uvek budes plutajuca svest. Daj sebi snagu da budes svoj, jer naknadno ces placati svaku nepotrebnu i neunistivu pretpostavku ljudi koji govore kako si nestvarno bice univerzuma, dao si nestvaran deo sebe koji pokusava da bude stvaran, kako bi ostao samostalno neuoblicen.

Koliko puta cu zastati nad svojom senkom kako bih postajala savrsenija nego sto mogu i zasluzujem da budem?  Da li bi izmaglica stvarnosti bila stvarnost ili je nestvarnost u stvari stvarnost? Nemoj se pretvarati da si necujna kada razumes onoliko koliko ti je potrebno da treba da razumes. Da li je slikanje oslikavanje zivota ili stvaranje novih univerzima stvarnosti?

KRAJ JE POCETAK! 


Cujem

Published on 23:36, 08/24,2017

Cujem kako prolaze tramvaji,

Usamljene ulice

Po koji put vise pepeo?

Gledamo se.

A ne vidimo.

Hocemo li se ikada

Reci mi,

Ugledati na sebe same?

Ne znam.

Miris klisea,

Sveze kupljene knjige,

Gutljaj, dva.

Ispod karmina u boji

Osmeh.

Kako drugacije?

Oguglali smo na

Vremenski prostor

Ocajavamo.

Sazaljevamo sebe.

Ostajemo sami.

Po koji put?

Upalimo plamen.

Zatvorimo vrata.

Ugasimo cigaretu.

Uspemo casu vina,

Dva, tri kolacica,

Pored cajnika srece.

Ugasimo ustajale knjige

Ugasimo pepeo koji je ostao

Ugasimo ukus jutarnje kafe

Ugasimo cula

Pustimo da se dogadja!

Kako bismo inace umeli?

Drugacije?

Mislite da bih htela?

Ne, nikako.

Volim miris igracaka,

Jutarnjeg letnjeg alsfalta

Cokolade, one prave.

Avanture, bez predaha.

Odlaska, dolaska

Rastanaka, sastanaka

Klasike i repa,

Dzeza i Koldpleja

Metalike i Marcela,

Sopena i  Nine Simon.

Ostaje nam jos puno price.

Razumem vas.

Shvaticete jednom, svakako.

Naravno.

Nigde ne zurimo.

Jos cigara, dve.

Bice sve u redu.

 


Volela je neke druge svetove

Published on 09:20, 05/28,2017

Svetlost u tunelu koji je dugacak, tamnoplava kosulja i jedna solja kafe. Dobro jutro, gde si bila juce, da li se me se setila. Koliko ce jos putnika morati da prodje da uzdahnes moje ime. Nemoj se igrati bezanja. Tunel je i ovako vec previse dugacak, ne vidim svetlo, a prasina mi smeta. Mali olovni vojnici jos uvek stoje na mojoj polici, secam se kako si se nekada igrala sa njima. Sada si vec zena, i nije te briga za proslost. Plava kosulja i topla kafa, takvu te se secam. Takva si bila poslednji put kada sam te voleo. Obukla si se u nove boje i stavila sminku i rekla kako odlazis. Nisam umeo da shvatim kako je to zauvek. Opracu prljavstinu sapunom, a litica ce biti duboka i tamo cu te cekati. Nemam nameru da skocim, volim zivot, ali ako dodjes, mozda se i setis kako smo jednom sedeli tu i mastali kako cemo da poletimo. Bila si drugacija i nisi umela da se dajes polovicno, uvek si dolazila cela i lepsa nego prethodni put, sanjala si neke druge svetove a ja sam voleo realnost. Bezala si u neke druge dimenzije stvarnosti i vidjala neke tamo kako si ih ti nazivala andjele. Bio sam ljut, i nisam umeo da te razumem. zato si i otisla. Kazem ti, nemoj da sanjas drugacija bica, voli ono sto je ovde i sada, i sve ce biti u redu. Ali nisi me poslusala i otisla si da ih trazis, dok sam ja ostao sa toplom kafom i plavom kosuljom u ruci. 


Ubili smo je

Published on 08:41, 03/31,2017

Ubili smo je, zajedno, i lep je osecaj ubiti nekoga. Ubili smo i njih, sve njih. Ubili smo ih zajedno bez ikakve pomoci, jer su toliko slabi da sam i sama mogla da ih unistim. Oterali smo ih negde daleko, svuda, da se nikada vise ne sretnu ili pronadju.                                                                                ...

Otisao sam tamo negde gde je sve bilo ljubicasto. I ljudi su bili ljubicasti i ja, i cigarete i pivo. Cak su i igracke za decu bile ljubicaste. Ne volim ljubicastu boju nesto preterano, ali bilo je nekako cudno umirujuce biti tamo okruzen svim tim cudnim i istim stvarima i trenucima.                                                                                …

Znas kako smo je fino ubili... Samo ovog puta ja pricam. Ubili smo je onako fino, polako, kaoo da iglicom ubijas celiju po celiju sve do unutrasnjih organa. Ali za unutrasnje organe, uzeli smo noz, a posle noza, pa pistolj nam nije ni bio potreban, jer toliko smo je iskasapili, da su i neki koje je trebalo da ubijemo prosto nestali, jer nisu imali snage to da gledaju, plasili su se. A samim tim i nama je bilo olaksano, manje njih za unistavanje. Pa umoris se od toliko krvi. Volim ja krv, da se razumemo, samo nije da bas volim da plivam u njoj.                                                                             ...

I ona je bila ljubicasta. Bila jeee... ne znam, bila je ljubicasta. A to je i vise nego dovoljno. Uzeo sam njenu malu saku i stavio na svoje srce. Nasmesila se i zagrlila me je i onda smo se zajedno ljuljali na ljubicastoj ljuljasci, a ona je nosila malu slatku ljubicastu haljinu. I imala je ljubicasti karmin, i ljubicasti lak za nokte i ljubicaste oci. I sedeli smo i ustali. I otisli. Onda sam joj kupio malu flasicu vodke. Pa smo pricali neke nebitne ljubicaste lazi. Aa tako sam umeo da lazem. Mada ni ona nije zaostajala, mozda je cak i bolje od mene lagala, ne znam, ne secam se vise.

                                                                                   …

Nisam ja htela da joj naudim, ni njemu, ni njoj, samo sam htela krv, hteli smo svi mi mnogo krvi, ako tako pogledas. Osim toga sve sto smo mi jeste kost, koza i krv. Ipak je najlepse bilo pripremati svaki detalj i upakovati ga u slatkis koji ce svi onu pojesti.

                                                                                  ...

A onda, pa onda smo plesali, sami. Sa svima i bez mene i nje. Kretala se nekako ljubicasto. Uzeo sam njen pramen kose i rekao joj nesto potpuno nebitno. A ona se ljubicasto nasmesila i uskocila u reku. Bila je to duboka i siroka i nekako mirno ljubicasta reka. Tonula je, dok nakon par minuta nije izronila i dala mi ljubicasti kamen. Iz njenog oka je izaslo par ljubicastih kapljica. A onda je rekla kako treba da skokne po cigare.

                                                                               ...

Ali nije da nisu imali izbora, sami su zeleli krv, morali smo da ispunimo njihovu zelju. Nije ni nama bilo svejedno, tesko je ipak napraviti najsavrsenniji otrov koji postoji. Bilo im je lepo, slatko i malo. Potpuno se prepustis trenutku i kao da te nema, a tu si. I na kraju sve to nestane, i umres.

                                                                         ...

Brzo se vratila, rekla je nesto sto nisam rezumeo i dala mi jednu ljubicastu cigaru. Bilo je dosadno sedeti tu i gledati u prazno.  Nisam imao izbora, jer ona i ja samo bili jedini ljudi koji su sedeli pored reke. Rekla je kako hoce da se vozi, brzo , da leti. Htela je motor. Jebi ga, imali smo samo kola. Vozio sam brzo, dovoljno da joj se rascupa savrseno ocesljana ljubicasta kosa i da joj odleti mindjusa.

                                                                                ...

Nije ona les, ne nikako. Ni on. Ni oni. Samo sam ih ubila. Zajedno smo ih dokrajcili. A onda sam samo letela. Nisam stajala, letela sam I gledala svaki trenutak koji se ikada dogodio u mom bednom malom zivotu. Posmatrala sam tu glupu devojku, koju smo zajedno ubili I osecala slobodu. Osecala sam samo toplotu. Pre toga se samo osetio poslednji trenutak bola. I meso je bilo rasparcano svuda po ulici. Cak je I saobracaj bio zaustavljen na par sati. Toliko su joj dali da vredi, samo par sati I 23 minuta. Zapravo 2 sata, 23 minuta I 15 sekundi. Onda je sve nastavilo samo od sebe da se dogadja.

                                                                              …

Glupa je sva tako ljubicasta. Znao sam to. I ona je to znala, jer joj je pepeo leteo svuda po kolima i mnogo me je nervirala njena ljubicasta haljina. Stavio sam njenu malu saku na moje srce… I topili smo se u plamenu. Imam I sada malu ljubicastu ranu. Ona je izgorela, kao papir, pre toga se presavijajuci  kao otopljena plastika. Put je bio siv, a drvece je bilo belo. Ubili su je. I mene su. Nije bilo vise ni jednog coveka. Video sam samo jednom jednu malu devojcicu sa ljubicastom masnicom u kosi kako se ljulja na ljuljasci.

                                                                                  ...

I nista vise nisam videla. Samo sam poslednjim uzdahom jos jednom unela u sebe miris vec zgrusane krvi.


Zapisano, receno, uradjeno. Ljubicasto.

Published on 13:28, 03/27,2017

Sladunjav ukus u ustima. Staklena,polomljena pepeljara. Ljubicasta slika I tmurna,siva sveca. Prepuklo disanje pretvoreno u podsticaj o boljoj stvarnosti. Daleki neki putevi,daleki neki svet. Omadjijana statua od peska… Sreli smo se onomad. Nismo dugo pricali. Govorili smo tiho, kao kada deca skrivaju nesto slatko odraslima nedostupno. Pogledi su bili kratki. Reci duge, a hod…Hod je bio otupeli trulez ostataka koje smo samo mi mogli da podnesemo. Uvek smo zajedno,iako stalno bezimo jedan od drugog…. Usao sam duboko, tamo u  okeane u najvece dubine. Bio sam tamo dugo, nisam zeleo da se vratim. Crna je tamo voda, a svet? Malo ga ima. Tu su sve neka cudna bica.  Malo govore,ali sve znaju. Mudre su to duse… Plavo,zeleno,zeleno,plavo. Ma koja je to boja? Igra nestvarnih komadica prozora. Osteceni sapun. Kolutanje ocima i netaknuti mirisi nedovrsenog...Hladno je ovde, ne svidja mi se ova dubina. Hladno je,a tu sam. Plivam sa ovim mudracima ovde. Luckasta bica su oni bas. Ne mogu ih sad ostaviti... Uzdrmani zvukovi koji se pretvaraju u sve jaci i veci vrisak. Nikad ugasena vatra. Cutimo, a toliko toga bismo hteli da kazemo. Uglavili smo se u pukotinu u zidu, da nas niko ne pronadje. Dovoljno je sto smo nasli jedno drugo. Bili smo tako mali, pa smo porasli. Sad smo opet mali. Tako je cudan ovaj zivot. Sve je jedan veliki krug. U stvari sve je spirala,koja se zavrsava tamo gde je zapocela... Ovde u dubinama naucis sta je svetlost a sta tama, istinski bas. Neka bica ovde imaju svetlost bez da su je prethodno primila. Ovde svi zive u skladu sa prirodom kakva ona jeste. Svi su nekako tihi,zive za sebe, a opet u zajednici...Goli smo, potpuno ogoljeni. Gledamo se dugo. Svaki delic tela se sada moze jasno videti. Draze nam je bilo kada smo  bili obuceni. Ali morali smo jednom skinuti sve sa sebe videti istinu. Istinu koja nas cini srecnima, istinu koja boli, istinu koja je slatka i gorka u isto vreme. Istinu kojje je istina radi same istine...Tonem jos dublje. Mudraci su sada daleko. Na dnu sam. Sam. Potpuni je mrak i ne vidim nista. Mogu samo da namirisem pesak, mekani pesak. Igram se sa njim, lepo je. Dopada mi se ovde. Zatvaram oci. Nemam vise vazduha. Telo mi slabi. Potpuno sam opusten. Prepustam se. Osecaj je tako dobar. Pa ja letim!
...Zapisano, receno, uradjeno. Ljubicasto.


Bezimo svako na svoju stranu

Published on 10:46, 03/21,2017

Bezimo, svako na svoju stranu, priblizavajuci se jedno drugom.  Oblacimo svoju kozu sastavljajuci delice sebe, bez jedno drugog.  Mozda bismo i hteli da ostavimo trag dima, bez kojeg se nikada verovatno ne bismo ni sreli. Upijamo svaku dosadnu i bednu rec, samo da bude dobro. Hoce, znam. Uvek ja to tako, kazem, ne znam. To je, cini mi se jedina misao koju sam, zapravo sama ubacila u glavu. Tako je. Tako mora biti! I kada bi svako otisao na svoiju stranu, mozda se nekim osmehom seti, mada brzo zaboravi. Bice dobro! Mali slatki ugriz jutarnjeg mirisa kafe i prvog dugackog dima iz mojih usta. I pokusacemo da razumemo, ali cemo biti daleko. Svako na svoju stranu, priblizavajuci se jedno drugom!  Jako osvetljena mala ludacka,mada oznacena mojim, soba ostaje tu sa mnom. Ljubicasta i narandzasta. Dopada mi se! Zelim da mi se dopada.  Sve je u glavi! Ne,ne sve je u trenutku. Zato znas da tako treba,. Ti stvaras trenutak.  Pocecu da se inatim, a kad to radim, ne umem da stanem. Koliko cu mindjusa promeniti, nijansi usana, maskare, laka za nokte, osmeha, pogleda, reci...? A mozda tako i treba da bude. Daa, svakako da treba. Razumete me? Promena boje tela, pri  promeni svetlosti. Bas zato i treba,jer to je trenutak. Zato jeste, a nikad ne bi ni bilo da toga nema. Ali ja umem, i zato . Ne sme biti lose. Sagradimo jos jednu prepreku licnosti, ali ostaje ono sto smo umeli da zivimo. Tako je. Nekako ne umem drugacije. Mozda ce biti glupo pitanje, ali da li si zaista vristuci od smeha, igrao, trcao, skakao na kisi?


Kada sam s tobom

Published on 10:37, 03/21,2017

Kada sam s tobom, vozovi nekako brzo idu. 
Kada sam s tobom, sunce jace sija.
Kada sam s tobom, lepse mi je nego sa drugima.
Kada sam s tobom, drugi lljudi su dosadni i glupi.
Kada sam s tobom, pivo ima bolji ukus.
Kada sam s tobom, oci vise nisu oci, a usta vise nisu usta.
Kada sam s tobom, zagrljaj postaje samo slucajnost u nasim igrama.
Kada sam s tobom, cokolada je ukusnija.
Kada sam s tobom, reci postaju izmisljena stvarnost. 
Kada sam s tobom, ti si taj koji me vodi.


Bila je drugacija(za sve posebne zene)

Published on 23:20, 03/19,2017

 Znala je ona najlepse da se smeje.Znala je I najteze da pati. Umela je i najjace da voli. Ali je uvek sijala. Bila je drugacija od drugih. Nije se ona isticala, sam zivot ju je isticao. Nije ona cak ni bila najlepsa, ali je najlepse umela da nosi svoju lepotu.  Imala je male sake, ali je njima mogla da pomera planine. I mala stopala imala je ona. Njima je mogla da prepesaci kilometre i kilometre teskih trenutaka i da i dalje sija. Znate, bila je jako mala ali je ostavljala utisak neke velicine koju malo ljudi ima.  Kada bi pusila cigarete, bio je to pomesan izgled male nevine devojcice istovremeno i kurve. Kazem, bila je drugacija, nije umela da se ljuti, samo je bila tuzna ako bi joj neko naneo nesto nazao. Onda bi tako nekoliko dana sedela sama, nije plakala, samo joj je leva ruka drhtala. I tako kad prodje tih par dana ustala bi, stavila sminku na svoje vec lepo lice I izasla na ulice I hodala kao da je dosla sa neke druge planete. Dosta pogleda bi bilo uprto u nju, mada ih ona nije primecivala. Gledela je pravo, ponekad svoj odraz u izlogu. Jednom je volela, puno puta bila zaljubljena. Mnogima se dala, mislili su svi,ali niko nije znao da se ona daje samo onom koga voli. U mislima, uvek je bila samo njegova, iako u zivotu nikada nisu bili zajedno. Ovoga puta je gotovo. Zavrsila je sa njim. Nasminkala se najlepse sto je umela i obukla najlepsu haljinu i najlepse cipele, stala je ispred ogledala, pogledala se i rekla:“Gotovo je, sada volis samo sebe i one ljude koji tebe vole. Nikada vise neces voleti onog ko tebe ne voli.“ Izasla je iz stana, otisla u klub i igrala kao da joj je to poslednji ples. Ne zna ni sama da kaze da li su je gledali ili ne. Ali ja vam garantujem da je svako makar jednom pogledao u tu lepu zenu. Ide ona napred, levo desno,nekad nazad,ali ide. Ovoga puta vise napred, nego nazad.ustala je jutros rano, pogledala se u ogledalo I rekla:”Volim te.”


Iris

Published on 23:17, 03/19,2017

Bio jednom jedan cvet, beli cvet. U pocetku, bio je tako malen, tako nezan.  Tako, kada bi dunuo vetar, covek bi se mogao uplasiti da ce se mozda otkinuti. Tanke, najtanje listove i gotovo providne imao je taj beli cvet. I tek jedva par latica…  Dosla je zima. Cvetic se sakrio duboko u vlaznu zemlju I tu dugo sanjao. Sanjao je one lepe,najlepse snove, ali I one ruzne, one koji plase, one koji su tuzni. Cvetic je tako dugo snio najraznovrsnije sne. Cvetic, mali beli cvetic,na prolece se probudio. Imao je par latica vise I pomalo se zarumeneo. Dugo je sanjao I pozeleo da snovi postanu stvarnost. Rastao je taj beli cvetak. Nebo, plavo bio je njegov cilj. Mnogima se dopao ovaj lepi cvet. Zastali bi tako nekad i uzivali u njegovom mirisu. Bio je cvetic sve visi i sve bujniji, ali nije bio srecan. .. Doslo je leto. Jednog dana cvetic dotakne najlepsu, najcrveniju ruzu I ubode se. Opet je bio tuzan. Ruza mu rece:”Evo, grlicemo se mirisima.“ I cvetic je napokon bio srecan. Dosla je jesen.  Puno kise je padalo na to cvece, na jedan beli cvetak, jednu crvenu ruzu i jedan najlepsi zuti maslacak. O da, i maslacak je bio tu sa njima, jos od leta. Puno kise padalo je na njih. Beli cvet, previse je kise popio i pao na zemlju. Dugo je lezao tu tako usnio. Svi su se pitali gde je otisao mali beli cvet. Zvali su ga. Odgovora nije bilo. Pevali su mu, ali cvet kao da nije cuo muziku. Igrali su mu, a cvet je i dalje spavao. Naposletku, dosla je zima i svi ostavise tako cvetak da lezi i uvukose se u mokru zemlju. Bila je to hladna zima, mozda najhladnija u poslednjih deset godina. Napadalo je puno snega i sve je prekrilo beli cvet. Opet, doslo je prolece. Ruza i maslacak se probudise i ne ugledase beli cvetak. Tu je stajao jedan najbujniji, najplavlji cvet sa najtamnijim listovim. Plavi cvet im se osmehne I rece:”Nedostajali ste mi.“Ruza i maslacak se zacudise, ali su ignorisali. I plavi cvet je bio tuzan. Zvao je I ostalo cvece. Niko se nije odazivao. Napokon, kada je doslo leto, i kada su se mirisi najbolje mogli osetiti, ruza i maslacak prepoznase svoj beli cvet i zagrlise ga mirisima. I nekada beli, sada plavi cvet, opet je bio srecan. Tako su oni do sredine jeseni pevali, igrali I pricali najdivnije price. Ali, plavi cvet shvati da jos uvek nije potpuno srecan. Nebo je bio njegov cilj, jos odavno, kada je jos bio beo. Ali, korenje je bilo suvise jako. Cvet bese sve duzi i lepsi, a sve vise prikovan za zemlju. Dosla je zima i prosla i opet dodje prolece.Cvet je i dalje bio tuzan.Jednog dana, napokon, pade mu na pamet:“Mogao bih sebi da stvorim krila i da poletim.“Prolecni dani su prolazili i prolazili. Plavi cvet nije govorio, samo je mislio, sanjao i puno radio na sebi. Svi su se brinuli za njega. Ali cvet nije odustajao. Jednog dana, tri dana pre pocetka leta, cvet dobi krila I poleti. Ruza I maslacak zapljeskase. Cvet im rece:”Vraticu se po vas kad I vi dobijete krila, da zajedno letimo.“ I upiti se gore, u visine.


Hteo sam

Published on 23:04, 03/19,2017


Hteo sam samo da te cuvam, od sebe i tebe.

Nisam zeleo da te uplasim ili razocaram.

Hteo sam samo da te grlim, dugo, dugo.

Nisam umeo da te volim ili ne volim.

Hteo sam samo da cuvam tvoj mali smesak.

Nisam mogao, a da te ne ostavim samu.

Hteo sam samo da ti kazem da  nisi sama.

Nisam imao snage da te posedujem i pustim.

Hteo sam samo da posmatram i ne stajem.

Nisam umeo da izgovorim precutane lazi.

Hteo sam samo da slusam kako dises.

Nisam imao snage da kazem, da vrisnem.

Hteo sam samo da ne znas koliko mi trebas.

Nisam umeo, nikada, da dodjem i odem.

Hteo sam samo da sve ostane neizgovoreno.


Hvala za trenutak

Published on 22:52, 03/19,2017

Nekako beziz od sebe,

od nas, i to mi se svidja.

Nerviras me.

 Zasto uvek mora po tvome?

 Jel moramo uvek da se igramo?

 Koliko puta sam ti rekao da to ne volim?

 A onda uradis nesto sto si prosto ti,

Pa postajes neko drugi.

 Pocela si da uzimas moje vreme,

 a to nisam hteo,

 ali sam nehoteci  prihteo.

Shvatanje razumevanja u trenutku.

Samo je to i bitno.

A sta bi ostalo i bilo bitno,

Zar ne?

A mozda cemo uporedjivati maske u prolazu.

Ko zna?

Posmatracemo neke ljude tamo.

Otici.

Zaboraviti.

Srecan put!

 

Zamisli sreca u trenutku,

Kakvi I jesmo.

Goli.

Sami.

Ma ne moras mi ni rec reci.

Ne zelim to ni da cujem.

Hocu sam pogled, dva. Mozda

Osmeh ili smesak.

Pa da krenemo.

Trenutak.

Ostanes kratko.

I onda cu ti se javiti

Za par nedelja, dana, nekad

Mesec, dva.

Ali ti tako hoces,

Ja  drugacije ne umem.

Kakvu predstavu veceras gledamo.

Ne znam.

Hocemo li?

Jesi li se nasminkala?

Da, hvala.

Bilo je lepo veceras.

Nema na cemu.

Vidimo se.

Svrati  na kafu.

Naravno.

Javi se, ako ti nesto zatreba.

Naravno. Vidimo se.

Prolivena kafa,

Losa vecera,

Ostaci duvana.

 

 

meni je zivot potpuno jednostavna misao.

Tebi  je san pretvoren u tvoje.

Kako ? ne umem.

Sto da ne?

Mozda i nisam umeo drugacije.

 

Samo da zaustavim vreme na kratko.

Sto da ne?

Bas bi bilo nekako tako.

Samo vreme.

Koga nema.

Ostajemo.

I mahnimo, na kratko.


Crno ili belo

Published on 22:42, 03/19,2017

Da li bi zvuk bio prizvuk zivota koji dolazi iz prirode, ili je samo rec mozda dovoljna? Koliko sapat u stvari znaci, ili ne znaci nista? Da li postoji kontrola ili smo je izmislili? Koliko je boja bitna i da li je? Da li je cutanje vazno ili treba govoriti? Zasto neki kazu da su bela i crna odsustvo boje? Zasto spavati kada je kisa? Svirati znaci pretvarati emociju u toplotu. Pretvoriti boju u zvuk a mesati cutanje I reci I stalno se tako igrati znaci da si ziv. Da li je covek zaista rodjen gresan ili se samo plasi? Koliko sati treba da bude da bi govor mogao znaciti cutanje, a cutanje govor? Da li zaista tisina moze da bude glasna a pricanje tiho? Koliko ljudi zeli da zivi sa zarom? Da li je zaista sve ljubav ili smo tu gde jesmo samo jer je to puka slucajnost? Koje boje treba da bude umetnost da bi bila predstava za nas same? Da li je zakljucak ono sto je zaista tacno ili je samo jos jedno novo pitanje? Da li slova i brojevi imaju znacenje ili su samo slucajno takvi kakvi su i da li vreme postoji? Hoce li covek biti covek ili necovek i da li i necovek moze biti covek? Misliti ili govoriti? Upijati ili stvarati? Pevati ili cutati? Verovati ili sumnjati? Crno ili belo? 


Miris zivota

Published on 17:42, 03/19,2017

Sedeo je sam,potpuno odsutan u svojim mislima,na klupi. Izgledao je zaista zastrasujuce. Nije zeleo nikoga i nista. Zeleo je samo da bude sam. Osecao se miris smrti. Pocepane krpe koje je nosio,zarasla brada,prljavstina po telu stapali su se sa mirisom smrti. Gledao je u pod,nije zeleo da gleda napred,jer je vidik bio beskonacan.Nije gledao sa strane,smatrao je da je to besmisleno,jer ce tako jos vise odlutati. A nazad,na to nije ni pomisljao. Jer to nazad ga je dovelo do ovog sada. Tu mu se svidja. Nista ne oseca,ni bol,ni tugu,ni srecu,ni ljubav, ni mrznju. Apsolutno nista. Sam,potpuno,zadovoljan, bez icijeg osudjivanja,ili prekora,bez bilo kakve strepnje,straha za gubitkom,bez volje ili zelje za necim sedeo je dugo. U ovom trenutku sada, on ne voli ljude,. Ali nije on sebican ili samoziv, on ne voli ni sebe. Ne voli,zapravo,nista. Zagledah se u njegove oci, ne secam se ni boje ni oblika ni velicine njegovog oka,Ali znam, videla sam zivot. Videla sam suzu, duboko sakrivenu od sveta. Ne, to nije bila suza patnje. Bila je to suza radosnica. Zelela je da izadje. Nije joj dopustio. Hteo je samo da bude tu, da sedi na klupi, da ga zagrli sivilo jeseni. Hteo je da bude jesen. Nikada nisam mislila da je jesen tmurna. Ona zapravo pleni. Sasvim zuta,ne crvena,ne braon,u stvari ima malo i sive,ne, ne znam,u stvari ona susti,ipak vise kisi,mada ne uvek. U stvari znam,znam,ona pleni. Da,jesen pleni. To jedino mogu da kazem. Dakle,obavija ga sivo,a ne jesen. Stapa se,nije ni crn,ni beo,postaje potpuno siv.Otvara usta,oseca ukus vetra,miris opalog lisca. Buni se. Ne zeli da se to dogodi.Ne,ne sme pomislita ni na sta sto nije ovde,sada.Oseca umor.Prija mu. Otupeo,potpuno na zivot,sedi,mirno.I sa drveta ispod kog je sedeo,pao je i poslednji zuti list,tik pored njegove noge. Uzeo je list,stavio u dzep. Video je i crveni. Zeleo ga je. Ustavsi da ga dohvati,ispao mu je zuti list,bas ispred crvenog. Napred,video je i zuto-crvene listove.Skupljao ih je sve vise. Kada je napunio dzepove potpuno,uvideo je da se nalazi u nekom tunelo od drveca,gde je sve sareno. Gde je nestala klupa,pomisli covek. Otkud ovo sarenilo,nije valjda da sanjam,razmisljao je. Osetio je kap kise na svome vratu,zapravo pljustalo je sve vreme. Osetio je i sledecu kap,i sledecu.Trcao je napred sve brze,bezeci od kapljica koje su ga snazno udarale od pozadi,a suprotstavljajuci se novim kapima. Videla sam da su bore pored njegovih ociju zaigrale. I onda je i covek i magija jeseni nestala. I mogla sam samo osetiti miris zivota.


“Čovek se rodi kao genije, a umire kao idiot.”

Published on 17:33, 03/19,2017

Volim sneg. Volim  kada ostanu tragovi prethodika koji su tuda prolazili i ja to unistim. Toliki je besmisao svega na cemu covek radi a ne zeli, u sta veruje a plasi se, i uvek kada je sam vidi to malo zrnce nade da ce biti bolje. E, pa nece biti bolje! Nikada nece biti bolje bas od ovog trenutka ovde i sada, jer ne moze biti bolje. Deca to znaju. Kada se rodimo, istrazujemo svet, koristimo sva moguca cula koje posedujemo. Kada nas boli, placemo, kada smo srecni smejemo se, a kako vise odrastamo sve vise saginjemo glavu pred autoritetima, koji ne treba da budu autoriteti, pred zivotom. Krijemo se od ljudi, misleci da je bolje sakriti se u maski suzdrzanosti, oblikujemo tupim pokretima zid, koji bi nas zastitio. Posmatrajuci sebe, a i sve vas, sa sigurnoscu mogu da kazem da smo zatupljeniji, ograniceniji I beskorisniji, nego onda, kada smo tek nastanili ovaj zemaljski raj. Genijalnost neke izgovorene reci, pretakanje emocije u rec predstavlja jednostavnost. Koliko nas sada ume ili sme da jednostavno kaze: „ Volim te?“ Koliko nas zapravo razume zivot? U stvari, pre bih rekla zivi zivot?

Verujem da, ako postoji Bog ili neka energija od koje smo svi nastali, da smo stvoreni da svet ucinimo boljim nego sto je bio, da razumemo postojanost svake individue i posmatramo i otkrivamo raj u koji smo baceni. Da ispijamo sokove zivotne radosti.  Ne razumem to sto vidim toliku zabrinutost medju ljudima, zabrinutost koja govori “sta cu , kako cu I kuda ja uopste idem”.  A ne uvidjaju da samim tim sto koracamo, mi idemo bas tamo gde treba da idemo, tu smo jer treba da budemo tu i sticicemo tamo gde je uvek i trebalo da stignemo. Koliko vas zapravo prati one snove iz detinjstva, koji su se tada cinili realnim? Koliko vas zapravo uvidja da je tada jednostavno bilo dovoljno samo sanjati? Da li iko od vas prozivi makar jedan ceo dan samo se igrajuci sa ambalazom kitije cigareta, koju je neko od starijih bacio? Kako smo otkrivali svaku saru na leptiru i skakutali od srece kada bi taj isti leptir udostojivsi se da nas, obicne smrtnike primeti i sleti nam na prstic koji smo ispruzili. Kako je tada sve bilo magicno. Kralj skakavaca je zarobio princezu Leptiricu i moramo je osloboditi, do kraja dana, i dobro ce opet zavladati svetom. Kako je obicno nedeljno jutro izazivalo euforicno raspolozenje, jer se spremamo da krenemo u pohod spasavanja leptira. 

Danas, nesvesni svoje postojanosti, mi gubimo sebe, trceci za onim sto drugi ocekuju od nas, radeci nesto, jer tako treba da bude, uzivajuci u onome sto je dozvoljeno.

Bukovski ovom recenicom kaze da covek sve ono sto zivi, treba da zivi kako hoce, prkoseci jacima, boljima, plemenitijima. Kada kazem da svet treba uciniti boljim mestom, mislim pre svega na iskrenost koju mozemo i moramo da pruzimo jedni drugima. Mozda, kao deca jesmo bili surovo iskreni, ali makar je to bila istina. I tada nam nije bilo bitno da li je nasa mama cistacica i knjizevnica, niti da li nam je tata pravnik ili prodavac na pijaci. Tada su svi ljudi bili mudri, svi su imali drugaciju sudbinu, svi su bili ucitelji. Svi su radili i niko nije radio.
Tuzna istina zivota, koju smo znali kao deca, a danas je zanemarujemo je nesto sto je Rade Serbedzija izgovorio:
“Jednako umiru oni koji mnogo rade kao i oni koji ne rade ništa.”

I da, tako je. To ne znaci da treba biti ogorcen na neradnike. To je njihov izbor, tako su hteli i tako zive. 

Deca se ne zamaraju emocijama, ako ih mogu nazvati emocijama, kao sto su ogorcenost, ljubomora, zelja za definisanjem prirode, pre svega. Tada nije bilo bitno da li pas vidi crno-belo ili ne, bilo je bitno koliko je zapravo to malo bice koje laje zanimljivo I sa sigurnoscu smo znali da pas ima dusu, nisu nam bili potrebni nikakvi dokazi. Danas je sve definicija. Ljudska egzistencija se definise kao zavisnost od sebe samih I drugim delom drustva. Iskustvo je ono sto prikupljamo hrleci kroz zivot, ne trudeci se da zastanemo i jos jednom vidimo igru leptira. Ne znam koliko ovde ima vernika, ali svi se mogu sloziti da je postojanje Isusa Hrista neosporno, jer postoje realni istorijski dokazi. Ono sto je izgovorio, jednom sam sarkasticno ismejavajuci ljude, koristila, I to vrlo skoro. “Blago siromasnima duhom, njihovo je carstvo nebesko.”  Siromastvo duha je sposobnost koja nam dozvoljava da uvidimo velike stvari, koje ce nas uciniti srecnima. Mozda drugima jesu male, ali onima koji vide iznad, oko I sire od sebe, sve predstavlja jedno malo bogatstvo trenutka. Samo zelim da vas pitam, da li vam je sada bitna titula ili sposobnost covekova da vidi caroliju? Da li vam je bitnija karijera ili ljubav?Da, recicete ljubav. Ali, iskreno sada, recite mi,  da li tako i zivite. Kako provodite vecinu svog dana? Da li odradjujete zivot ili ga zivite, da li ste zaista zeljni znanja ili je upijanje znanja postala samo rutina? Da li vam je bitnije ono sto osecate i zelite da uradite ili ono sto ce drugi pomisliti?


Prah

Published on 17:28, 03/19,2017

Besciljna lutanja u ogledalima potpuno savladive neiskrenosti. Beg od prepira, aludirajući samo na uspeh. Znam da umem, unesem li samo malo začina svesti... i gotovo, ne morate čak ni puter dodavati.  Isprekidana lutanja za parčetom slobodne iskrenosti, trčanje u mraku. Ugašena šibica pored parfema, kojim nestajem skladno postavljaju pitanje “ Koliko se ovde zadržavamo?” Bačene igre bez cilja propuštaju neprekidnom svežinom šarenog.Pepeljara od plastelina se sakrila u spokoj nedovršene pozornice.  Uvek smo sami.  Prepiraćemo se negde gde niko ne ume da gleda, ustati I otići. Zastaću, jednom, a možda I odem. Kako ostati, ako nikad nisi tu? Izlomljeni staklići onoga što je moglo, a nije ni trebalo.  Jedanaesta pakla cigareta pobacana u svest pored ostataka obojenih maski ulazi u pretres sećanja. Poigrava se slatko I spokojno. Topi se kao čokoladna kutija, koja je jednom bila početak  igre. Krema neizostavnih potreba već duže vreme stoji pored  novih, možda I potrebnih sitnica. I ipak ću otići. “Stranac”  je dobro, jer koliko lošeg može da bude, ako si prah koji se izliva u ponoćno ustajanje.