Od svega po malo

 Znala je ona najlepse da se smeje.Znala je I najteze da pati. Umela je i najjace da voli. Ali je uvek sijala. Bila je drugacija od drugih. Nije se ona isticala, sam zivot ju je isticao. Nije ona cak ni bila najlepsa, ali je najlepse umela da nosi svoju lepotu.  Imala je male sake, ali je njima mogla da pomera planine. I mala stopala imala je ona. Njima je mogla da prepesaci kilometre i kilometre teskih trenutaka i da i dalje sija. Znate, bila je jako mala ali je ostavljala utisak neke velicine koju malo ljudi ima.  Kada bi pusila cigarete, bio je to pomesan izgled male nevine devojcice istovremeno i kurve. Kazem, bila je drugacija, nije umela da se ljuti, samo je bila tuzna ako bi joj neko naneo nesto nazao. Onda bi tako nekoliko dana sedela sama, nije plakala, samo joj je leva ruka drhtala. I tako kad prodje tih par dana ustala bi, stavila sminku na svoje vec lepo lice I izasla na ulice I hodala kao da je dosla sa neke druge planete. Dosta pogleda bi bilo uprto u nju, mada ih ona nije primecivala. Gledela je pravo, ponekad svoj odraz u izlogu. Jednom je volela, puno puta bila zaljubljena. Mnogima se dala, mislili su svi,ali niko nije znao da se ona daje samo onom koga voli. U mislima, uvek je bila samo njegova, iako u zivotu nikada nisu bili zajedno. Ovoga puta je gotovo. Zavrsila je sa njim. Nasminkala se najlepse sto je umela i obukla najlepsu haljinu i najlepse cipele, stala je ispred ogledala, pogledala se i rekla:“Gotovo je, sada volis samo sebe i one ljude koji tebe vole. Nikada vise neces voleti onog ko tebe ne voli.“ Izasla je iz stana, otisla u klub i igrala kao da joj je to poslednji ples. Ne zna ni sama da kaze da li su je gledali ili ne. Ali ja vam garantujem da je svako makar jednom pogledao u tu lepu zenu. Ide ona napred, levo desno,nekad nazad,ali ide. Ovoga puta vise napred, nego nazad.ustala je jutros rano, pogledala se u ogledalo I rekla:”Volim te.”

Bio jednom jedan cvet, beli cvet. U pocetku, bio je tako malen, tako nezan.  Tako, kada bi dunuo vetar, covek bi se mogao uplasiti da ce se mozda otkinuti. Tanke, najtanje listove i gotovo providne imao je taj beli cvet. I tek jedva par latica…  Dosla je zima. Cvetic se sakrio duboko u vlaznu zemlju I tu dugo sanjao. Sanjao je one lepe,najlepse snove, ali I one ruzne, one koji plase, one koji su tuzni. Cvetic je tako dugo snio najraznovrsnije sne. Cvetic, mali beli cvetic,na prolece se probudio. Imao je par latica vise I pomalo se zarumeneo. Dugo je sanjao I pozeleo da snovi postanu stvarnost. Rastao je taj beli cvetak. Nebo, plavo bio je njegov cilj. Mnogima se dopao ovaj lepi cvet. Zastali bi tako nekad i uzivali u njegovom mirisu. Bio je cvetic sve visi i sve bujniji, ali nije bio srecan. .. Doslo je leto. Jednog dana cvetic dotakne najlepsu, najcrveniju ruzu I ubode se. Opet je bio tuzan. Ruza mu rece:”Evo, grlicemo se mirisima.“ I cvetic je napokon bio srecan. Dosla je jesen.  Puno kise je padalo na to cvece, na jedan beli cvetak, jednu crvenu ruzu i jedan najlepsi zuti maslacak. O da, i maslacak je bio tu sa njima, jos od leta. Puno kise padalo je na njih. Beli cvet, previse je kise popio i pao na zemlju. Dugo je lezao tu tako usnio. Svi su se pitali gde je otisao mali beli cvet. Zvali su ga. Odgovora nije bilo. Pevali su mu, ali cvet kao da nije cuo muziku. Igrali su mu, a cvet je i dalje spavao. Naposletku, dosla je zima i svi ostavise tako cvetak da lezi i uvukose se u mokru zemlju. Bila je to hladna zima, mozda najhladnija u poslednjih deset godina. Napadalo je puno snega i sve je prekrilo beli cvet. Opet, doslo je prolece. Ruza i maslacak se probudise i ne ugledase beli cvetak. Tu je stajao jedan najbujniji, najplavlji cvet sa najtamnijim listovim. Plavi cvet im se osmehne I rece:”Nedostajali ste mi.“Ruza i maslacak se zacudise, ali su ignorisali. I plavi cvet je bio tuzan. Zvao je I ostalo cvece. Niko se nije odazivao. Napokon, kada je doslo leto, i kada su se mirisi najbolje mogli osetiti, ruza i maslacak prepoznase svoj beli cvet i zagrlise ga mirisima. I nekada beli, sada plavi cvet, opet je bio srecan. Tako su oni do sredine jeseni pevali, igrali I pricali najdivnije price. Ali, plavi cvet shvati da jos uvek nije potpuno srecan. Nebo je bio njegov cilj, jos odavno, kada je jos bio beo. Ali, korenje je bilo suvise jako. Cvet bese sve duzi i lepsi, a sve vise prikovan za zemlju. Dosla je zima i prosla i opet dodje prolece.Cvet je i dalje bio tuzan.Jednog dana, napokon, pade mu na pamet:“Mogao bih sebi da stvorim krila i da poletim.“Prolecni dani su prolazili i prolazili. Plavi cvet nije govorio, samo je mislio, sanjao i puno radio na sebi. Svi su se brinuli za njega. Ali cvet nije odustajao. Jednog dana, tri dana pre pocetka leta, cvet dobi krila I poleti. Ruza I maslacak zapljeskase. Cvet im rece:”Vraticu se po vas kad I vi dobijete krila, da zajedno letimo.“ I upiti se gore, u visine.

Hteo sam samo da te cuvam, od sebe i tebe.

Nisam zeleo da te uplasim ili razocaram.

Hteo sam samo da te grlim, dugo, dugo.

Nisam umeo da te volim ili ne volim.

Hteo sam samo da cuvam tvoj mali smesak.

Nisam mogao, a da te ne ostavim samu.

Hteo sam samo da ti kazem da  nisi sama.

Nisam imao snage da te posedujem i pustim.

Hteo sam samo da posmatram i ne stajem.

Nisam umeo da izgovorim precutane lazi.

Hteo sam samo da slusam kako dises.

Nisam imao snage da kazem, da vrisnem.

Hteo sam samo da ne znas koliko mi trebas.

Nisam umeo, nikada, da dodjem i odem.

Nekako beziz od sebe,

od nas, i to mi se svidja.

Nerviras me.

 Zasto uvek mora po tvome?

 Jel moramo uvek da se igramo?

 Koliko puta sam ti rekao da to ne volim?

 A onda uradis nesto sto si prosto ti,

Pa postajes neko drugi.

 Pocela si da uzimas moje vreme,

 a to nisam hteo,

 ali sam nehoteci  prihteo.

Shvatanje razumevanja u trenutku.

Samo je to i bitno.

A sta bi ostalo i bilo bitno,

Zar ne?

A mozda cemo uporedjivati maske u prolazu.

Ko zna?

Posmatracemo neke ljude tamo.

Otici.

Zaboraviti.

Srecan put!

Zamisli sreca u trenutku,

Kakvi I jesmo.

Goli.

Sami.

Ma ne moras mi ni rec reci.

Ne zelim to ni da cujem.

Hocu sam pogled, dva. Mozda

Osmeh ili smesak.

Pa da krenemo.

Trenutak.

Ostanes kratko.

I onda cu ti se javiti

Za par nedelja, dana, nekad

Mesec, dva.

Ali ti tako hoces,

Ja  drugacije ne umem.

Kakvu predstavu veceras gledamo.

Ne znam.

Hocemo li?

Jesi li se nasminkala?

Da, hvala.

Bilo je lepo veceras.

Nema na cemu.

Vidimo se.

Svrati  na kafu.

Naravno.

Javi se, ako ti nesto zatreba.

Naravno. Vidimo se.

Prolivena kafa,

Losa vecera,

Ostaci duvana.

meni je zivot potpuno jednostavna misao.

Tebi  je san pretvoren u tvoje.

Kako ? ne umem.

Sto da ne?

Mozda i nisam umeo drugacije.

Samo da zaustavim vreme na kratko.

Sto da ne?

Bas bi bilo nekako tako.

Samo vreme.

Koga nema.

Ostajemo.

I mahnimo, na kratko.

Da li bi zvuk bio prizvuk zivota koji dolazi iz prirode, ili je samo rec mozda dovoljna? Koliko sapat u stvari znaci, ili ne znaci nista? Da li postoji kontrola ili smo je izmislili? Koliko je boja bitna i da li je? Da li je cutanje vazno ili treba govoriti? Zasto neki kazu da su bela i crna odsustvo boje? Zasto spavati kada je kisa? Svirati znaci pretvarati emociju u toplotu. Pretvoriti boju u zvuk a mesati cutanje I reci I stalno se tako igrati znaci da si ziv. Da li je covek zaista rodjen gresan ili se samo plasi? Koliko sati treba da bude da bi govor mogao znaciti cutanje, a cutanje govor? Da li zaista tisina moze da bude glasna a pricanje tiho? Koliko ljudi zeli da zivi sa zarom? Da li je zaista sve ljubav ili smo tu gde jesmo samo jer je to puka slucajnost? Koje boje treba da bude umetnost da bi bila predstava za nas same? Da li je zakljucak ono sto je zaista tacno ili je samo jos jedno novo pitanje? Da li slova i brojevi imaju znacenje ili su samo slucajno takvi kakvi su i da li vreme postoji? Hoce li covek biti covek ili necovek i da li i necovek moze biti covek? Misliti ili govoriti? Upijati ili stvarati? Pevati ili cutati? Verovati ili sumnjati? Crno ili belo? 

Sedeo je sam,potpuno odsutan u svojim mislima,na klupi. Izgledao je zaista zastrasujuce. Nije zeleo nikoga i nista. Zeleo je samo da bude sam. Osecao se miris smrti. Pocepane krpe koje je nosio,zarasla brada,prljavstina po telu stapali su se sa mirisom smrti. Gledao je u pod,nije zeleo da gleda napred,jer je vidik bio beskonacan.Nije gledao sa strane,smatrao je da je to besmisleno,jer ce tako jos vise odlutati. A nazad,na to nije ni pomisljao. Jer to nazad ga je dovelo do ovog sada. Tu mu se svidja. Nista ne oseca,ni bol,ni tugu,ni srecu,ni ljubav, ni mrznju. Apsolutno nista. Sam,potpuno,zadovoljan, bez icijeg osudjivanja,ili prekora,bez bilo kakve strepnje,straha za gubitkom,bez volje ili zelje za necim sedeo je dugo. U ovom trenutku sada, on ne voli ljude,. Ali nije on sebican ili samoziv, on ne voli ni sebe. Ne voli,zapravo,nista. Zagledah se u njegove oci, ne secam se ni boje ni oblika ni velicine njegovog oka,Ali znam, videla sam zivot. Videla sam suzu, duboko sakrivenu od sveta. Ne, to nije bila suza patnje. Bila je to suza radosnica. Zelela je da izadje. Nije joj dopustio. Hteo je samo da bude tu, da sedi na klupi, da ga zagrli sivilo jeseni. Hteo je da bude jesen. Nikada nisam mislila da je jesen tmurna. Ona zapravo pleni. Sasvim zuta,ne crvena,ne braon,u stvari ima malo i sive,ne, ne znam,u stvari ona susti,ipak vise kisi,mada ne uvek. U stvari znam,znam,ona pleni. Da,jesen pleni. To jedino mogu da kazem. Dakle,obavija ga sivo,a ne jesen. Stapa se,nije ni crn,ni beo,postaje potpuno siv.Otvara usta,oseca ukus vetra,miris opalog lisca. Buni se. Ne zeli da se to dogodi.Ne,ne sme pomislita ni na sta sto nije ovde,sada.Oseca umor.Prija mu. Otupeo,potpuno na zivot,sedi,mirno.I sa drveta ispod kog je sedeo,pao je i poslednji zuti list,tik pored njegove noge. Uzeo je list,stavio u dzep. Video je i crveni. Zeleo ga je. Ustavsi da ga dohvati,ispao mu je zuti list,bas ispred crvenog. Napred,video je i zuto-crvene listove.Skupljao ih je sve vise. Kada je napunio dzepove potpuno,uvideo je da se nalazi u nekom tunelo od drveca,gde je sve sareno. Gde je nestala klupa,pomisli covek. Otkud ovo sarenilo,nije valjda da sanjam,razmisljao je. Osetio je kap kise na svome vratu,zapravo pljustalo je sve vreme. Osetio je i sledecu kap,i sledecu.Trcao je napred sve brze,bezeci od kapljica koje su ga snazno udarale od pozadi,a suprotstavljajuci se novim kapima. Videla sam da su bore pored njegovih ociju zaigrale. I onda je i covek i magija jeseni nestala. I mogla sam samo osetiti miris zivota.

Volim sneg. Volim  kada ostanu tragovi prethodika koji su tuda prolazili i ja to unistim. Toliki je besmisao svega na cemu covek radi a ne zeli, u sta veruje a plasi se, i uvek kada je sam vidi to malo zrnce nade da ce biti bolje. E, pa nece biti bolje! Nikada nece biti bolje bas od ovog trenutka ovde i sada, jer ne moze biti bolje. Deca to znaju. Kada se rodimo, istrazujemo svet, koristimo sva moguca cula koje posedujemo. Kada nas boli, placemo, kada smo srecni smejemo se, a kako vise odrastamo sve vise saginjemo glavu pred autoritetima, koji ne treba da budu autoriteti, pred zivotom. Krijemo se od ljudi, misleci da je bolje sakriti se u maski suzdrzanosti, oblikujemo tupim pokretima zid, koji bi nas zastitio. Posmatrajuci sebe, a i sve vas, sa sigurnoscu mogu da kazem da smo zatupljeniji, ograniceniji I beskorisniji, nego onda, kada smo tek nastanili ovaj zemaljski raj. Genijalnost neke izgovorene reci, pretakanje emocije u rec predstavlja jednostavnost. Koliko nas sada ume ili sme da jednostavno kaze: „ Volim te?“ Koliko nas zapravo razume zivot? U stvari, pre bih rekla zivi zivot?

Verujem da, ako postoji Bog ili neka energija od koje smo svi nastali, da smo stvoreni da svet ucinimo boljim nego sto je bio, da razumemo postojanost svake individue i posmatramo i otkrivamo raj u koji smo baceni. Da ispijamo sokove zivotne radosti.  Ne razumem to sto vidim toliku zabrinutost medju ljudima, zabrinutost koja govori “sta cu , kako cu I kuda ja uopste idem”.  A ne uvidjaju da samim tim sto koracamo, mi idemo bas tamo gde treba da idemo, tu smo jer treba da budemo tu i sticicemo tamo gde je uvek i trebalo da stignemo. Koliko vas zapravo prati one snove iz detinjstva, koji su se tada cinili realnim? Koliko vas zapravo uvidja da je tada jednostavno bilo dovoljno samo sanjati? Da li iko od vas prozivi makar jedan ceo dan samo se igrajuci sa ambalazom kitije cigareta, koju je neko od starijih bacio? Kako smo otkrivali svaku saru na leptiru i skakutali od srece kada bi taj isti leptir udostojivsi se da nas, obicne smrtnike primeti i sleti nam na prstic koji smo ispruzili. Kako je tada sve bilo magicno. Kralj skakavaca je zarobio princezu Leptiricu i moramo je osloboditi, do kraja dana, i dobro ce opet zavladati svetom. Kako je obicno nedeljno jutro izazivalo euforicno raspolozenje, jer se spremamo da krenemo u pohod spasavanja leptira. 

Danas, nesvesni svoje postojanosti, mi gubimo sebe, trceci za onim sto drugi ocekuju od nas, radeci nesto, jer tako treba da bude, uzivajuci u onome sto je dozvoljeno.

Bukovski ovom recenicom kaze da covek sve ono sto zivi, treba da zivi kako hoce, prkoseci jacima, boljima, plemenitijima. Kada kazem da svet treba uciniti boljim mestom, mislim pre svega na iskrenost koju mozemo i moramo da pruzimo jedni drugima. Mozda, kao deca jesmo bili surovo iskreni, ali makar je to bila istina. I tada nam nije bilo bitno da li je nasa mama cistacica i knjizevnica, niti da li nam je tata pravnik ili prodavac na pijaci. Tada su svi ljudi bili mudri, svi su imali drugaciju sudbinu, svi su bili ucitelji. Svi su radili i niko nije radio.
Tuzna istina zivota, koju smo znali kao deca, a danas je zanemarujemo je nesto sto je Rade Serbedzija izgovorio: “Jednako umiru oni koji mnogo rade kao i oni koji ne rade ništa.”

I da, tako je. To ne znaci da treba biti ogorcen na neradnike. To je njihov izbor, tako su hteli i tako zive. 

Deca se ne zamaraju emocijama, ako ih mogu nazvati emocijama, kao sto su ogorcenost, ljubomora, zelja za definisanjem prirode, pre svega. Tada nije bilo bitno da li pas vidi crno-belo ili ne, bilo je bitno koliko je zapravo to malo bice koje laje zanimljivo I sa sigurnoscu smo znali da pas ima dusu, nisu nam bili potrebni nikakvi dokazi. Danas je sve definicija. Ljudska egzistencija se definise kao zavisnost od sebe samih I drugim delom drustva. Iskustvo je ono sto prikupljamo hrleci kroz zivot, ne trudeci se da zastanemo i jos jednom vidimo igru leptira. Ne znam koliko ovde ima vernika, ali svi se mogu sloziti da je postojanje Isusa Hrista neosporno, jer postoje realni istorijski dokazi. Ono sto je izgovorio, jednom sam sarkasticno ismejavajuci ljude, koristila, I to vrlo skoro. “Blago siromasnima duhom, njihovo je carstvo nebesko.”  Siromastvo duha je sposobnost koja nam dozvoljava da uvidimo velike stvari, koje ce nas uciniti srecnima. Mozda drugima jesu male, ali onima koji vide iznad, oko I sire od sebe, sve predstavlja jedno malo bogatstvo trenutka. Samo zelim da vas pitam, da li vam je sada bitna titula ili sposobnost covekova da vidi caroliju? Da li vam je bitnija karijera ili ljubav?Da, recicete ljubav. Ali, iskreno sada, recite mi,  da li tako i zivite. Kako provodite vecinu svog dana? Da li odradjujete zivot ili ga zivite, da li ste zaista zeljni znanja ili je upijanje znanja postala samo rutina? Da li vam je bitnije ono sto osecate i zelite da uradite ili ono sto ce drugi pomisliti?

Besciljna lutanja u ogledalima potpuno savladive neiskrenosti. Beg od prepira, aludirajući samo na uspeh. Znam da umem, unesem li samo malo začina svesti... i gotovo, ne morate čak ni puter dodavati.  Isprekidana lutanja za parčetom slobodne iskrenosti, trčanje u mraku. Ugašena šibica pored parfema, kojim nestajem skladno postavljaju pitanje “ Koliko se ovde zadržavamo?” Bačene igre bez cilja propuštaju neprekidnom svežinom šarenog.Pepeljara od plastelina se sakrila u spokoj nedovršene pozornice.  Uvek smo sami.  Prepiraćemo se negde gde niko ne ume da gleda, ustati I otići. Zastaću, jednom, a možda I odem. Kako ostati, ako nikad nisi tu? Izlomljeni staklići onoga što je moglo, a nije ni trebalo.  Jedanaesta pakla cigareta pobacana u svest pored ostataka obojenih maski ulazi u pretres sećanja. Poigrava se slatko I spokojno. Topi se kao čokoladna kutija, koja je jednom bila početak  igre. Krema neizostavnih potreba već duže vreme stoji pored  novih, možda I potrebnih sitnica. I ipak ću otići. “Stranac”  je dobro, jer koliko lošeg može da bude, ako si prah koji se izliva u ponoćno ustajanje.

Poslednji kamen koji je zelela da baci, sacuvala je sakrivajuci se stidjivim spustanjem pogleda od sebe. Nikada je nije ni zanimalo misljenje drugih, iako je ocajnicki vapila za tim da nikada ne bude osudjena, sada je shvatila da je svaki ubod nesrece ili osude nanela sama sebi. Uvek je nalazila opravdanje za ono sto oni kazu, mali, nebitni poluljudi,kako ih je nazivala.
Zagusljiva soba, iako veselo uredjena bila je puna neke teskobe,pored dima,koji se mogao osetiti jos pre ulaska u njen mali kutak najvecih pobeda i najboljih trijumfa...osecaala se i ustajalost samoce koju je volela, vec duze vreme...Mada je nikada nije pridobila u potpunosti, jer se uvek neko nasao tu, bas kada ne treba, neko ko mozda zna bolje od nje, neko ko bi mogao da je vrati na put kojim je isla ili usmeri na bolji put.  A niko nije ni pomislio da joj je dobro, bas tu. Obavijena rukama usamljene sete, koju je kao nekakav zastitni teg nosila citav zivot cinilo ju je posebnom na neki njen bolesno poguban, istovremeno srecan put kroz dosadasnji zivot. Ta posebnost cinila ju je drugacijom od polumrtvih, ali mrtvom u odnosu na zive. Nije zelela da bude Albatros, koga niko ne razume, uvek je bila neprijatelj ljudi koji su govorili da se posebnost ne ceni, ili da su oni sami ti posebni ljudi. Da jesu, nikada nikome ne bi ni pokusavali da usade misao da su drugaciji, savrseniji, bolji. Uvek je ostajala samo malo, poluveselo bice, ponekad resejano ili tuzno, nekad cak i temperementno, izuzetno jako dete u telu koje se formira vec u zenu. Zapravo, vise je ostavljaja utisak glupace, nego tuzne i nesrecne devojcice iz bajke, koja je svoje gradivo naucila u Diznijevim crtacima. A najvise ju je i ubijala ta rec „glupost“ ili nekad jos vise „pamet“. Uvek je verovala da to ne postoji, da ljudi ne mogu nikada da budu sortirani, da ljudi nisu lepi ili ruzni, sposobni ili slabi, glupi ili pametni...Mislilia je jednostavno da su ljudi ljudi. A upravo ti, koje je posmatrala citav zivot su je ubedili u suprotno...
Jecala je i grcala kao nikada do sada, nije mogla osetiti nikada takvu nemoc kao tog trenutka. Kapljice znoja su se slivale, iako je  hladnoca toplo prodirala kroz svaku poru njenog zivog tela. Sve jace se trudeci da se iskopa, tonula je sve vise, dublje, jace. Tada je tek shvatila sta znaci “zivo blato” I kako se iscupati iz kandzi ucmalosti.  I ispricala mi ovu pricu...

     Covek je srecan onoliko koliko dozvoli sreci da ga zagrli. Voli, onoliko koliko je sposoban da gleda u pravcu ljudskih zvukova, i onoliko koliko je sposoban da rasiri ruke onda kada je drugima najpotrebnije. Vidi caroliju onoliko koliko otvori svoje magijske sposobnosti koje nadilaze svako zivotno,a i smrtno pravilo. Ljudskost se ogleda upravo u tome koliko smo sopsobni da vidimo iznad, preko, ispod, dalje od daljine.
   Bio je potpuno obican suncan dan, i cini mi se da sam predosecala nesto lose. Zapravo, bila sam uplasena, a covek kada je uplasen postaje sebican, nekad cak i samoziv. Strahujuci da me ne dotaknu svojim macevima, da me ne ogrebu grabuljama surovosti, bezala sam sto dalje; bezala sam daleko,a nikako nisam mogla da vidim dalje od daljine, i to me je iplasilo. Izgubila sam se, u sopstvenim mislima sam zalutala, cekajuci da me neko podigne. Urlik je bio toliko jak, da niko nije moga da cuje, urlik tisine koja probada. Mada sam i sama protivnik izolacije od sveta i odsustva bilo koje zelje za zivotom, ja sam nekako lagano usla u taj svet, ususkala se i vec duze vreme ne mogu da izadjem.
   Kao sto rekoh, bio je obican suncan dan, 24. Avgust, leto, nema obaveza, ja sama. Trcala sam po kisi, spustilo se nesto sivo nada mnom, pljustalo je. Kapljice osusene ili mozda jos sveze krvi, ne secam se vise, su vrvele kao bujica iz tamnog oblaka samoce. Znoj je izbijao neprimetno, ali po malo iritantno. Reci su htele da stvore neku sliku, cudnu, nedozivljenu, ali se cuo samo snazan urlik tisine koja probada, duboko u samu srz, pravo u misic koji bi trebalo da pulsira, ali je suvise lenj da bi se pokrenuo. Bolelo je, jako, tih par sekundi...? sati? Dana? Meseci? Godina? Vecnost? Svakako, nagrizalo je sve dublje, zapravo onako polako neprimetno, iznutra, sireci se kao epidemija. I ne znam sta mi bi tog dana, neko me je osamario. U bunilu sam samo pokusala da se vratim epidimeji, ali neko me je opet osamario, jos jace. Eee, tada sam se vec naljutila. Zapravo, prvi samar bio je nocu, mesecina je treperila nekim cudnim sjajem. Nikada jos nisam videla takvu bljestavost obicnog hladnog grumena peska. Aaa, jesam li rekla da je kisilo? Ne, grmelo je. I bilo je suncano i toplo. Jos jedan samar. Sada zaista ne mogu vise! Ko to radi?! Vec sam sada na ivici besa. Ne moze tako. Ne vidim, ne cujem, ali zato dobro osecam udarac! Kakva je to igra? Nije fair play. Ajde, ajde, pokazi se! Baam!!! Jos jedan samar.
   Jesam li vec rekla da covek ne moze osetiti caroliju, ako ne dozvoli da iz njega izadju magijske sposobnosti. Sposobnosti da vidi dalje od daljine?
- I od tog dana nikada se vise nisam vratila zaraznim stanovnicima, koji brzo sire epidemiju satkanu od destruktivne srece koja se hrani  slabicima.